PRIZREN U SRCU, NOVI SAD U DUŠI... Kako izgleda kad ti zapale kuću, autorske slike i ikone, pokušaju da zatru trag postojanja i kako se nađe neka neobična svetlost na kraju tunela

Profesor ruskog jezika, ali i odbrane i zaštite, neko ko je završio dva fakulteta; glumac- amater koji je osvajao mnoge nagrade, pre svega zbog interpretacije Borinog gazda Mitketa; slikar i ikonopisac, penzionisani uposlenik Ministarstva odbrane SRJ i Srbije - sve je to Zvonimir Stevanović, koji je posle progona iz rodnog Prizrena 1999. godine postao Novosađanin

Učenicima u prizrenskim srednjim školama je predavao ruski, istovremeno se bavio  ikonografijom i klasničnim slikarstvom,  radio na kopistici  zidnog slikarstva. Uporedo je glumio, režirao i pripremao predstave u Srpskoj drami Amaterskog pozorišta pri Domu kulture  u Prizrenu. 

- Slikarstvo je moj hobi iz srednje škole.Do rata 1999. imao sam veliki broj samostalnih i kolektivnih izložba,  kako u mom rodnom Prizrenu, tako i u Prištini, u holu Narodne biblioteke, zatim u Kosovskoj Mitrovici, Gračanici i drugim kosmetskim mestima - priča za Infroemr Stevanović i sa setom dodaje:

- Sve slike i ikone koje sam do rata  stvorio, njih preko 150, izgorele su u kući u Prizrenu, koja je odmah zapaljena po mom odlasku,  juna 1999.  To je bila prva spaljena kuća u starom prizrenskom naselju Potkaljaja, gde su uglavnom živeli Srbi.

Stevanovića život nije mazio, prerano je ostao bez supruge, sa dvoje tada maloletne dece, a kasnije, pod patronatom tzv. međunarodne zajednice i NATO agresora i  bez kuće u Prizrenu, ali se ipak nije predavao.

- Po dolasku u Novi Sad, grad koji sam, pored rodnog Prizrena,  najviše voleo u bivšoj Jugoslaviji, počeo sam da radim u odeljenju Ministarstva odbrane SRJ, koje je tada bilo smešteno u zgradi Banovine. Nastavio sam da se bavim slikarstvom i ikonografijom, što mi je u prvim trenucima po dolasku pomoglo da se brže stabilizujem, kako materijalno. tako i mentalno. Kada mi je Prizren bio samo bolno  sećanje, ne tako dugo od našeg progona sa Kosova i Metohije, 2001.godine,  imao sam izložbu u zgradi Banovine, odnosno, tadašnjeg Izvršng veća AP Vojvodine -  kaže Stevanović.
 
Njegovi radovi nisu ostali nezapaženi, pa su slike i ikone otišle i za Švajcarsku i Italiju, a pozvan je i da dva puta učestvuje na slikarskim kolonijama u Somboru.

- Sada sam u penziji,  slikanje mi je i dalje hobi koji me "drži"  i pomaže  da lakše prebrodim sve promene u životu i ispunjava  penzionerske dane. Zahvaljujući mom dragom prijatelju , sada pokojnom borcu iz Drugog svetskog rata Radetu Keviću,  koji ima vikendicu na Popovici, u divnoj  fruškogorskoj prirodi,  dobio sam novi slikarski prostor. U vikendici sam, pored ostalog,  uradio niz murala u prizemlju. Kako je lepo krenulo, nadam se da ću uskoro imati dovoljno slika za samostalnu izložbu - veli Stevanović.

Foto: S. K.

Zvonimir Stevanović je jedan u nizu, od stotina hiljada Srba koji su, od početka do kraja devedesetih godina prošlog veka, žar sa ostataka spaljenih ognjišta tamo gde su im koreni, raspalili na novom staništu. 

 

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.