ZLAKUŠKI LONČARI POD ZAŠTITOM UNECO: Tradicija izrade duga preko 500 godina na listi KULTURNOG NASLEĐA ČOVEČANSTVA/FOTO/VIDEO/

Uneskov Međuvladin komitet za očuvanje nematerijalnog kulturnog nasleđa, na svom 15. zasedanju upisalo je zlakuško lončarstvo na Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva

Izrada keramičkih posuda na ručnom kolu tehnikom zidanja, namenjenih termičkoj obradi hrane u selu Zlakusa, u okolini Užica postala je četvrti element na ovoj Uneskovoj listi iz Republike Srbije.

Foto: Z.G.

Odluku o pokretanje procedure za upis na Uneskovu listu doneli su Ministarstvo kulture i informisanja i Nacionalni komitet za nematerijalno kulturno nasleđe, u saradnji sa Nacionalnom komisijom za saradnju sa Uneskom, u ciklusu 2019 – 2020, a nominaciju su pripremili Etnografski muzej u saradnji sa Muzejom na otvorenom "Staro selo" Sirogojno i Udruženjem lončara "Zlakusa". Zlakuško lončarstvo, kao tradicionalni zanat, upisan je u Nacionalni registar nemateriijalnog kulturnog nasleđa 2012. godine.

Foto: Z.G.

U užičkom selu Zlakusi postoji deset porodica grnčara ili lončara, koji proizvode posuđe na stari tradicionalni način dugom preko 500 godina – od mešavine gline i kamena na ručnom kolu.

U porodici Tešić, braća Darko i Žarko, nastavili su tradiciju izrade posuđa koju je počeo njihov deda. Žarka smo zatekli u svojoj drvenoj radionici.

Foto: Z.G.

- Brat i ja ovim poslom se bavimo već 20 godina. Ja sam počeo odmah posle srednje škole. Ovo je moj svakodnevni posao i dobro sam ga savladao. Zanat sam naučio od mog dede Radenka – kaže Žarko.

Radi se glinom i kalcinitom

Materijal koji se koristi za izradu posuđa su glina i kalcanit. 

- Materijal dobavljamo iz požeških sela. Glinu vadimo iz Vranjana, 20 km odavde, a u selu Rupeljevu se kopa kamen. Kamen stavljamo u drobilicu i dobro se sitni, da dođe kao brašno. Zatim pomešamo 50 posto gline i 50 posto mlevenog kamana. Kamen se stavlja zbog posuđa, a predmeti samo od gline su umetnički predmeti koji služe za ukras.

Zatim tu smesu držimo u vodi nekoliko dana da bi omekšala, a potom je provlačimo kroz valjak da bi bila još mekša i lepo sjedinilo. Onda polako na ručnom kolu ređamo sloj po sloj i oblikujemo posuđe. Oblikovano posuđe se suši prirodno oko desetak dana i jedan dan u sušaru da bi se izvukla vlaga. Onda idu na pečenje.

Foto: Z.G.

Peku se 12 sati i temperatura se postepeno povećava. Kada dođe na 800 stepeni drže se još sat vremena. Posle se izvade, a pre upotrebe se unutrašnjost namaže mašću i stavi na nisku temperaturu, koja se postepeno zagreva – objasnio je Žarko.

Od plagijatora zaštitili svoj rad

Zbog kopiranja izrade posuđa, ali ne i vernog, grnačari iz Zlakuse su morali da zaštite svoj rad.

- Pojavilo se dosta grnčarskog posuđa, ali koji se prave na električnom kolu, u kalupima i presama. Prave ih po 100 komada na dan, a onda ih prodaju kao ručni rad i koje nije tog kvaliteta kao naše. Zato smo morali da zaštitimo svoj rad. Osnovali smo Udruženje lončara Zlakusa i imamo svoj žig, “Z” koji stavljamo na naše posuđe.

Foto: Z.G.

Zatim smo i geografski zaštitili naše posuđe, jer materijal od koga se pravi je iz našeg kraja. Na kraju smo dobili naš sertifikat. Svaki lončar koji pravi posuđe na stari način ima ovaj sertifikat, koji se kači na svaki sud. Sad i stavljanja na listu UNESKA značiće puno – kaže Žarko i dodaje da prodaja ovog posuđa najbolje ide leti, kao i da ima dosta stranaca kupaca, a da je bilo Slovenaca koji kupuju manje posude za svoje restorane.  

I u domu porodice Šunjevarić, bračni par Dana i Vaso, vredno se radi. U njihovoj porodici ovaj zanat se čuva više vekova. Pre 20 godina Vasu se pridružila i njegova supruga Dana, koja je ovaj zanat savladala za nepunih mesec dana.

- Prvo sam stavljala samo ručkice na posuđe, a onda su me Vaso i svekar Slavoljub naučili i da pravim sudove. Zatim sam naučila sina, koji je, valjda zbog genetike, baš brzo shvatio tehniku izrade. Sada jedan osrednje veličine lonac napravim za pola sata do 45 minuta – kaže Dana koja je među prvim ženama koja je počela da se bavi ovim zanatom.

Foto: Z.G.

Vaso kaže da su njegovi baba i deda živeli od ovog zanata.

- Samo njima je bilo mnogo teže. Morali sa da na leđima donose glinu, čekićem su čukali kamen, pekli na ovtorenoj vatri. Teže se dolazilo do dinara. Sada lakše dogonimo materijal, lakše se melje, sve je drugačije, samo je ostao isti način izrade i materijal koji se koristi – kaže Vaso i dodaje da je njegova baka Tadijana bila prva žena grnčar u selu.

Oni uspešno prodaju svoje proizvode preko FB stranice, a kupaca ima iz cele Srbije, pa i iz Nemačke, Austrije, Danske… 

Proizvođači su zahvalni Biljani Đorđević iz Etnografskog muzeja i muzeju “Staro selo” iz Sirogojna što su se angažovali oko zaštite i stavljanja ovog zanata na Uneskovu listu, ali isto tako su i zahvalni i Sofiji Bunardžić, koja je pre 25 godina pokrenula umetničku koloniju u ovom selu.

- Da Sofija nije pokrenula ovu koloniju gde dolaze strani umetnici, niko ne bi čuo za Zlakusu i naše grnčare. Preko nje je ceo svet čuo za nas – kažu naši sagovornici.

Foto: Z.G.

Kolonija osnovana 1995. godine

Sofija Bunardžić je do sada organizovala 25 kolonija umetničke keramike na kojoj je učestvovalo 360 umetnika iz 37 zemalja sveta. Kada je počela koloniju 1995. godine u Zlakusi je tada bilo 6 grnčara, a danas ih ima oko 40.

- Drago mi je što su se državne institucije angažovale oko tog projekta. Moj projekat je bio umetnički i drago mi je što je doprineo da se zanat obnovi i tako nastavi život u ovom selu. Ovo što su uradile državne insitutcije je za svaku pohvalu i to će mnogo značiti i za selo, Užice i državu – rekla je Sofija.

Elementi na Reprezentativnoj listi nematerijalnog kulturnog nasleđa Uneska iz Srbije su i Porodična slava (2014. godine) Кolo, tradicionalna narodna igra (2017. godine) i „pevanje uz gusle“ 2018. godine).