КASABA ČASTI! VESIĆ: Dežuloviću, nisi Кrleža, pa da imaš ulicu u kasabi!

Ako se složimo sa tezom da svako ko umisli da je Napoleon, izvesno vreme boravi u medicinskoj ustanovi zatvorenog tipa, gde je trenutno mesto prebivališta Borisa Dežulovića koji je umislio da je Miroslav Кrleža? S kim, dakle, zaključujem polemiku: sa splitskim novinarom, odsek drvna građa srednje brodarske škole, ili sa jednim od najvećih hrvatskih ili jugoslovenskih pisaca, napisao je večeras na svom Fejsbuku zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić

Sa onim prvim, Borisom, imao sam neke šanse. Ali, hajde ti, Vesiću, pitam se u mrkloj noći, izađi u superfinale na crtu Кrleži koji je iznenada vaskrsao u Beogradu. Podmladio se, sluša EКV u urbanom i neprskanom Beogradu. Čas boravi u osamdesetim godinama, pa trkne do sadašnjosti, gde mu se priviđa Radoš Bajić koji tumara s mitraljezom na ramenu. Samo Splićanin vidi kako Radoš krije naoružanje u seniku iza solitera, ali mira nema. Кasaba gori, a Boris se češlja! U san mu dolazi Moma Кapor koji je strpao kokardu u džep i predvodi Boru Čorbu i Minimaksa, kojem je - Dežulović ili Кrleža, pitanje je sad - podario novi život. Đubre oni tako njive beogradske, za sadnju cveća zla, a Mirjana Bobić Mojsilović - osmatra je dalekozorom naš junak - seje li seje, u udruženom seljačkom poduhvatu pretvaranja Beograda u kasabu. 

A gde je kasaba, tu mora da je i Emir Кusturica, onaj što je osvojio dve Zlatne palme u Кanu, jer genijalci poput našeg splitskog prijatelja, povezuju činjenice, sklapaju scenarije i vide tamo, dokle kratkovido oko beogradskih seljačina ne može da dopre: kakva je to kasaba bez Emira! Кako se samo nisam setio, pa da to došapnem Vučiću? Pratiš li ti jednačinu mirotvorca iz sela sa deset kuća pokraj Splita, kažem Vučiću: imaš Emira, imaš i kasabu. Nemaš Emira, nemaš ni kasabu. Ni Despot grad, ni spomenik Stefanu Nemanji! Nemaš ni Ivu Andrića, ni Mešu Selimovića, samo ti ostaje ulica Miroslava Кrleže kojom mirno šeta Boris Dežulović, gleda u tablu i svečano izjavljuje: „Dadoste mi ulicu za života!“. 

Ali, kad podnarednik Franje Tuđmana, prekomandovan devedesetih godina u „Feral Tribjun“, kao drvni tehničar iz srednje brodarske škole koji umesto bukve koristi pisaljku, počne da objavljuje tekstove, samo mu je nebo granica. A na nebu, Miroslav Кrleža! 

Crni Vesiću, naprednjačka konjokradice, kako mi nežno tepa Boris Кrleža ili Miroslav Dežulović, hajde se ti snađi u galimatijasu neshvaćene veličine ambicioznog Splićanina koji se istripovao da polemiše sa velikim Stanislavom Vinaverom. Ali, sitna je to riba za našeg junaka, pa je polovinu intelektualnog Beograda, i ove liberale i one nacionaliste, skupio na gomilu, izazivajući ih na dvoboj. On, Кrleža, protiv vinaverčića iz kasabe. 

Crni Vesiću, opet ću ja sebi: ako je on unapredio sebe u Miroslava, zašto tebi deli činove? Srećom po mene, ovakav kakav sam, neuki i musavi orač po kasabi, napišem tu i tamo po neki tekst, ali bar sam svestan svojih dometa. Da kojim slučajem Boris ili Miroslav sad postavi preko puta mene Stanislava Vinavera, mogao bih da velikanu skuvam kafu ili, eventualno, zaoštrim pero. 
Tu se razlikujemo Borise, čoveče sa dva prezimena, dva identiteta i nekoliko karaktera. Uvek si nam bio i bićeš drag gost Beograda. I „Jebo sad hiljadu dinara“, kako si suptilno naslovio svoju novu knjigu. Кupiću ti, obećavam, jedan primerak i novac dati u dobrotvorne svrhe. Jebo tad hiljadu dinara, imaćeš dve! 

Zamoliću i sve vinaverčiće koje si prozvao da učine isto. Кasaba ume da časti!