MALA DECA VELIKOGA SRCA! Jedina su uzdanica nepokretnoj baki, majka im je umrla, izgorela kuća, ipak oni SVOJU TUGU HRABRO ŽIVE

Nekada zaista breme života padne na nejaka pleća, a teret je toliki da ga ni džin ne bi izdržao, ali čovek može

On pada, ustaje, ide dalje i u bližnjima nalazi motiv da nastavi dalje. Tako se u dve rečenice može opisati sudbina Ljiljane Dačević (58) iz Suvog Dola kod Blaca i njeno dvoje unučadi Marka (12) i Marijane (10).

Oni žive u pomoćnoj prostoriji, napušteni od svih sa deset hiljada socjalne pomoći koliko Ljiljana prima. Ona je nepokretna, jedna noga joj je amputirana, druga nije dobro. Dokle će, ne zna, ali se nada da će uspeti da decu izvede na pravi put.

Umrla im majka, izgorela kuća

Za njih je kobna bila 2019. godina. Tada je prvo umrla majka dece, Ljiljanina snaja od raka, a posle deset dana zapalila im se kuća i potpuno izgorela. Tada negde krenulo je da se pogoršava  Ljiljanino zdravstveno stanje.

- Imala sam lošu cirkulaciju, nisam imala para za lekove, pa sam dobila i vodu u plućima i pre četiri meseca amputirali su mi nogu. Ni ova druga nije dobro. Otac deteta, moj sin ne želi da se stara o nama, čak se i sudski odrekao da mi pruži pomoć. Na žalost, ostali su oni da me čuvaju, umesto ja njih- priča kroz plač Ljiljana, dok nad njom bdiju njeni unučići.

Marijana sprema kuću, Marko mesi hleb

Prima 10. 000 socijalu, a 4. 500 dinara daje za lekove. U toj pomoćnoj prostoriji gde su smešteni od kako im je izgorela kuća, žive svoju tugu...

- Kada primim pomoć, kupim lekove, brašno, kvasac i krompir. Jedemo jednom dnevno, kada deca dođu iz škole. Sve sprema Marijana, a Marko mesi hleb i u zabran ide po drva, jer nam električni šporet ne radi. Imamo i dug za struju, dolazili dva puta, videli da ne mogu da ustanem i samo sležu ramenima. Ne znam šta da vam kažem, samo da mi je da izvučem decu, pa ostalo kako bude- dodaje naša sagovornica, kojoj su jedina nada i zvezda volji unučići.

Pomalo je sramota od njih, što je presvlače, prazne joj lavor sa mokraćom. A mališani gledaju u svoju baku kao u svetinju. Za njih je ona čitav svet.

- Dok sam živ ja ostajem pored tebe. Ti si me čuvala dvanaest godina i to nikada neću da ti zaboravim. Tebi si od usta odvajala da bi nama dala, bako, mi ćemo da te čuvamo- čuje se Markov glas dok Ljiljana plače i objašnjava koliko je sramota.

Kod lekara nema ko da ga odvede

I on ima zdravstvenih problema, jer muca, a pojavio mu se i ekcem na rukama, ali ćuti i trpi. Da ode kod lekara, ne zna kako, jer mu je rečeno da mora u Prokuplje, a nema ko da ga odvede.

Dok izlazimo, Marko onako usput dodaje da želi da se zahvali svim ljudima kojiim pomažu.

- Ja sam još mali i nejak, ali kada porastem i ja ću da pomažem svima koji su nemoćni, znam kako je to - kaže ovaj dečak koji je za poslednjih godinu dana postao odrastao čovek.

I nad tim rečima, ostajemo nemi. Vidi se sva tragedija i hrabrost jednog malog- velikog čoveka koji ima svoj cilj: da čuva baku i sestru i kada poraste bude human. To razoružava.

Ko želi, može da im pomogne uplatom na žiro-račun: 200-123632990-49 Poštanska štedionica Ljiljana Dačević.