IĐOŠKI BETOVEN SVIRA NA BURETU! Od svih bačvara u Srbiji samo je jedan majstor kao Draganče, EVO I ZAŠTO/VIDEO/

Miodrag Munćan, Draganče, jedan je od nekolicine preostalih bačvara u Srbiji, ali je jedini na Balkanu koji na buretu komponuje i svira, pa mu je otud među lokalnim stanovništvom nadenut nadimak Iđoški Betoven

Naša priča ne počinje u nekom podrumu ispunjenom bačvama vina ili rakije, već naprotiv, pod vedrim nebom gde svoju “Kovačku himnu” i druge “milozvuke” komponovane na buretu izvodi
jedan od najneobičnijih čuvara starih zanata, 82-godišnji bačvar Miodrag Munćan, zvani
Draganče iz Iđoša kod Kikinde.

- Ovo je “Kovačka himna”- kaže, dok u savršenom trenutku zamahuje metalnim i drvenim čekićem i udara prve taktove po obruču bačve - Ove ritmove samo kovači znaju, a jedini sam bačvar koji zna da izvede “Bačvarsku himnu”. Ukupno imam tri bačvarske melodije, a treća je “Vinogradska himna” koja zvuči kao da se udara u bubanj-priča ovaj banatski virtuoz i sinhronizovano udara poput profesionalnih bubnjara.

Foto: V.N.

Bačvari su se nekada dosta cenili, puno su radili i izrađivali kvalitetne bačve koje su odlazile na sve strane sveta. Poslednja generacija bačvara upisala se davnih 60-tih godina i od tada ovaj zanat može da se uči samo od majstora.

- Za bačvara sam šegrtovao kod iđoškog majstora Ljubiše Krstina, čuvenog i poznatog znalca koji je svoju zanatsku radnju imao još 50-tih godina prošlog veka. Od njega sam tada sve naučio.
Danas se drvene bačve puno manje koriste, iako se kupuju za rakiju i vino, i ima ljudi koji žele
baš drvenu bačvu, ali uglavnom od toga više ne može da se živi.

U penziji sam i bavim se popravkama bačvi ili nekim sitnim zahvatima u svojoj radionici, ali ih više ne pravim- priča majstor Draganče i kaže da danas ima interesa za ovaj posao, ali da u njega treba uložiti veliki trud za malo novaca.

Kao pinter radio je u kikindskoj “Primi” gde se davnih godina kiselilo povrće u bačvama, a potom i u bečejskoj “Flori”. Privredni razvoj nije uvek donosio najbolja rešenja, što se pokazalo i 70-tih godina kada su plastične bačve sa tržišta postisnule drvene, pa je Miodrag morao da se prekvalifikuje za kotlara i radni vek do penzije završi u kotlarnici.

Foto: V.N.

- Ljudi gledaju kako da prođu što jeftinije, kupuje se plastika, to je puno jednostavnije. Baš ih više i ne zanima što jedan bačvar mora da poznaje kvalitet drveta i njegovu obradu i što je potrebno mnogo sati da se jedna bačva izradi do kraja i da to sve ima svoju vrednost. Ali, tako je kako je, ja se pomalo zabavljam i ne dam vremenu da nam oduzme tradiciju- polako priča Draganče, dok uzima alat u ruke i strpljivo kreće u završavanje posla.

Od topline vatre drvo dobije elastičnost, natapa se vodom iznutra i spolja, i malo po malo, bačva dobija svoj oblik.

Za dobro vino najbolja je ona od hrastovine, zbog štavne materije, a za rakiju od duda, koji “srpskom leku” daje žućkasto-zlatnu boju. Sve su to male tajne velikih majstora koje polako zaboravljamo.