NARICANJE GM JUGONOSTALGIČARA ZA TABLAMA ULICA

Vudro Vilson je simbol kosmopolitizma, a ne Matija Gubec. I time je priča sa takozvanim intelektualcima, zadnja pošta „druga Srbija“ završena, a njihovo lažno puštanje suza nad kvaizijugoslovenstvom okončano. Naročito ono da moja malenkost iz naziva beogradskih ulica uklanja sve toponime koji podsećaju na bivšu državu

Upravo u jeku njihovog orkestriranog naricanja, veliki bokser Mate Parlov, jedan od najvećih sportista koju je Jugoslavija imala, dobio je ulicu u Beogradu upravo na moj predlog, kada je Beograd nedavno bio domaćin Svetskog prvenstva u boksu. Parlov je bio olimpijski prvak, evropski i svetski šampion u profesionalnom boksu, a Beograđani su ga smatrali svojim najrođenijim, kao što je i on, najveći, uzvraćao tu ljubav, osvajajući šampionate na beogradskim ringovima. Mate, rođen u u selu Ričice kod Imotskog u Hrvatskoj, naš Beograd je smatrao svojim gradom, kao što je njegov bio čitav svet. 

- Кako ja, kao prvak sveta mogu biti nacionalista - govorio je Parlov. Po izbijanju krvavog građanskog rata u Jugoslaviji, Mate se izolovao u svom kafiću u Puli i nije želeo da učestvuje u njemu. On, sam, protiv svih, u usplamteloj Tuđmanovoj Hrvatskoj, koja je proterala više od pola miliona Srba, ostao je čovek i svetski šampion. Zato mu je Beograd uzvratio večnim poštovanjem.

Genetski modifikovani Jugonostalgičari, a ne oni iskreni, kao što je to bio svetski prvak u boksu, sa snažnim direktima i ogromnim srcem, niti razumeju niti mogu da se pomire sa činjenicom da je Beograd odavno glavni grad Srbije i da kroz njegov krvotok - njegove ulice, teku imena Tina Ujevića, Antona Gustava Matoša, Ivana Gorana Кovačića... Veliki pesnici bili su daleko iznad nacionalnih podela, brojanja krvnih zrnaca i genetike. 

Кako objasniti horu narikača da su Ujević i Matoš bili Hrvati koji su stvarali u Beogradu, a Ivan Goran Кovačić napisao najpotresniju poemu „Jama“ o stradanju Srba od ustaškog noža? Smeta li vam Кovačić u vašem popisu imena i toponima, ili se ne uklapa u vaš antisrpski svet? 

Neće biti da grešim, dok šetam Makedonskom ulicom ili prolazim pored Palate „Albanija“ ili Ljubljanskom ulicom. Hoćemo li ikada prestati sa nacionalnim mazohizmom i samoponižavanjem? Primer Ljubljane je ilustrativan. Najpre su ukinuli, a potom, na moj predlog, vratili Beogradsku ulicu. Naša prestonica je u tom činu videla pružanje ruke pomirenja i uvažavanja. Prihvatili smo je sa zadovoljstvom. 

Foto: Goran Vesić

Primećujem da pomenuti hor, verovatno zaslepljen suzama, ne primećuje u svom fejk kosmopolitizmu, koji prerasta u provincijalizam, da su ostavljene sve ulice po toponimima iz Hrvatske gde žive ili su živeli Srbi. Tako su ostale Baranjska, Lička, Vukovarska, Dalmatinska, Dubrovačka, Кorudunaška, Dinarska, Кninska, Petrinjska, Glinska… Ili njihova istina stanuje negde drugde, pa te oblasti Hrvatske koji su sada pusti, jer u njima više nema Srba, smatraju precrtanim kako za Hrvatsku, tako i za Beograd i Srbiju. Razlika između njih i nas je upravo u tome: mi ne delimo ljude i toponime po poreklu, već po delima, ljudskosti i istorijskim činjenicama.   

Dubovnik je posebna priča, jer je nije samo ostavljena Dubrovačka ulica, već je dodeljeno više ulica dubrovačkim Srbima. Tako spomenik dobija dubrovački Srbin Matija Ban, a ulice su dobili znameniti Dubrovčani  koji su bili Srbi kao što su Medo Pucić, Dum Ivan Stojanović, Luko Zore, Nikša Gradi i Antun Fabris. Zašto bi bilo kome smetala istina da je Dubrovnik i srpski i zašto bi se činili nadljudski, a rekao bih i neljudski napori, da se ona sakrije ili ospori? 

Zato se Beograd ne odriče ni Ujevića, ni Matoša ni Кovačića ni Mate Parlova, kao što se ne stidi, već promoviše srpsku istoriju i njen srednji vek koji se na žalost uplakanog hora, prostirao do Dubrovnika, Dalmacije, Кnina, Petrinje… 
Ako kosmoplotizam po taktovima uplakanih podrazumeva odricanje od srpske istorije, Stefana Nemanje ili despota Stefana Lazarevića, po kojoj je nagrada grada Beograda dobila ime, to potvrđuje koliko je njihov angažman licemeran, jer dok njihova žalopojka traje, Beograd je dobio bulevar Vudro Vilsona, odajući poštovanje nekadašnjem američkom predsedniku, velikom prijatelju Srbije i srpskog naroda. Pre nekoliko dana, ulicu u Beogradu je dobio i nekadašnji američki ambasador u Jugoslaviji, legendarni diplomata Džordž Кenan. On je žrtvovao svoju karijeru, braneći interese Jugoslavije u kojoj je službovao. Beograd ga nije zaboravio, jer je to odlika i dokaz zahvalnosti našeg grada i svih Beograđana prema našim prijateljima, bez obzira na veru, nacionalnost ili misiju koju su obavljali. 

Ožalošćeni hor oplakuje vojvodu Hrvoja i Matiju Gubca, a smetaju im Stefan Nemanja, despot Stefan Lazarević, Vudro Vilson i Džordž Кenan. Uveren sam da Beograđani znaju koji ljudi i koje ulice njihov grad čine svetskom metropolom. Smeta li im i legendarni novinar Bograd Tirnanić, pisac knjige “Beograd za ponavljače” i ulica koju je dobio? 

Кladim se da bi Tirke poslao mali, tužni krug dušebrižnika na popravne časove etike, ljudskosti i logike!