PREŽIVELA JE GOLGOTU ZBOG JEDNOG POZNANSTVA! Jovanka je bila prinuđena da napusti ognjište, stigla je do Australije, ali je shvatila da joj je život u Srbiji

Teški izazovi i teške životne (ne)prilike, svojstveni dalmatinskim Srbima, najviše izraženi tokom trajanja Drugog svetskog rata kada je na sceni bio besomučni pokolj srpskog naroda, nisu ugasili plamen života naroda iz krajeva izloženih najvećim stradanjima

Spremni na borbu u svim situacijama, prevazilazeći najčešće granice mogućeg i uz teške muke, ovi ljudi su na kraju izlazili kao pobednici, odupiruću se svojom istajnošću i hrabrošću nedaćama koje su ih kroz život pratile.

Takva priča prati i jednu uspešnu Srpkinju sa dobrom lozom koja je svoj mir pronašla pod svodovima Rudnika!

Jovanku Ljevaju, iz Knina, rođenu odmah nakon Drugog svetskog rata, prati teško detinjstvo, obeleženo stradanjem članova familije.

Inače, stradanje članova familije nije je zaobišlo ni u poslednjem ratu devedesetih.

Iako rođena posle tragičnih dešavanja, u arhetipu je nosila traume bega od ustaških pokolja jer je njena familija zbog bliskosti sa čuvenim pravoslavnim sveštenikom i četničkim vojvodom Momčilom – popom Đujićem iz Knina bila primorana da napusti večno ognjište i otisne se put Australije.

Poslednji u nizu koji je prebegao bio je njen rođeni stric Luka.

- Pop Đujić je sarađivao sa italijanskim okupatorom iz razloga očuvanja bića našeg naroda u Dalmaciji. Krajevi naseljeni Srbima gde nije bila uspostavljena saradnja sa Italijanima u tadašnjoj Hrvatskoj, poput Banije, Like, Korduna, izloženi su nemilosrdnim pokoljima ustaša dok je u Kninskoj Krajini bilo drugačije. Tu su bili dominantni četnici koji su sve činili da sačuvaju narod, a bili su jednako omraženi od ustaša kao i od okupatora. Ipak, minimalna saradnja sa okupatorom bila je nužna, tako ja to vidim - ističe za RINU Ljevaja, ali i dodaje da istorijskim temama ne želi mnogo da se bavi jer, kako kaže, svako ima neku svoju verziju istine i neko svoje tumačenje, "pa da ne zalazimo u te zavrzlame".

Foto: RINA

Njen pravi život počinje u Srbiji, gde se bori da ostvari mnoge od svojih snova, završava fakultet i postaje prepoznatljivi prosvetni radnik, kasnije i rukovodilac škole.

- Na sve što sam postigla iz tog, tzv. prosvetnog miljea sam gledala kao na nešto normalno, školovala sam se za taj poziv, prolazila kroz svakakve situacije, ali je za mene to bilo nešto što volim, pre svega rad sa decom i mladima. U pedagogiji sam se skroz našla i smatram je nečim najčestitijim - kaže Jovanka, osvrćući se na taj neprivatni deo života.

U njemu je, navodi, bilo puno toga stvaralačkog, što se, kako kaže, sasvim uklapalo u njen koncept koji je podrazumevao praćenje dece i nastavnika, obučavanje itd.

Kao direktorka je bila fokusirana na dovršetak izgradnje školske zgrade i najviše se time bavila, rekonstrukcijama učionica, jer je škola koju je vodila kulturni spomenik pod zaštitom države.

Onaj privatni deo, od pomenutih teških trenutaka pa preko dugodecenijskog u srpskoj prestonici, došao je u svoju novu fazu, koju Jovanka iz ove perspektive vidi kao najsrećniju u životu.

Foto: RINA

Pre više od 30 godina upoznala je čoveka svog života na Rudniku i polako se u miru zajedničke vikendice otiskivala u netaknutu prirodu "šumadijskog bisera".

- Prva asocijacija na Rudnik mi je čist vazduh, lepe šume i zelenilo. Kako nam se zahuktavao zajednički život sve više sam bila izložena osećaju bezbrižnosti. To kada te bude veverice koje skaču sa grana, a oko tebe šuma, puna četinara, zrikavaca... nešto je neverovatno. I tako smo vikend boravke počeli sve češće da zamenjujemo za one stalne, dok je Zemun gde smo živeli postajao izlet za vikend - napominje Ljevaja.

Upoznavši sve kvalitete Rudnika, kaže da joj je pomalo žao što ga nije još ranije otkrila jer je ovih 30 – "malo koliko je lep".

Život iz snova svakodnevno traži i brojne obaveze, a Jovanka ističe da ih sa lakoćom rešava.

- To nisu obaveze. To je sve samo zadovoljstvo, jednostavno, kada čovek radi ono što voli ništa mu ne pada teško. Okopavanje, rad u bašti, sadnja krompira i drugog povrća... ja sam tako zamišljala svoj život kada odem u penziju. Sporadična putovanja i Rudnik mi kompletiraju zadovoljstva danas - uverava Ljevaja.

Foto: RINA

Ona kaže da prati sezonski sve što šuma i planina nude.

- Najpre sremuš pa kopriva, zelje, branje lekovitog bilja, pravljenje zove, zatim čajevi pa pekmezi u kasno leto, paprike, ajvar. Vodnjiku da ne zaboravim, ona ide s kasne jeseni i služi da se pregura zima kada kuburimo sa svežim voćem - zaključuje vredna, slobodno se može reći, "Rudničanka", koja je to postala po opredeljenju.

Uživa odmarajući sa unučićima, uz svesrdnu ljubav i podršku izabranika svog srca, koji joj je, naglašava, najvažnija karika u "rudničkoj idili".

Bonus video: