PRVA OGLEDNA OSNOVNA ŠKOLA

Ministar prosvete g. Dobrivoje Stošović, kako je pisala Politika, posetio je 21. januara 1937. godine Oglednu školu ,,Kralj Aleksandar Prvi” u Beogradu i ,,obišao sva odeljenja i izvesno vreme posmatrao učenike u radu”. Škola u Dečanskoj ulici, osnovana 1844. godine, bila je od 1930. godine jedina ,,ogledna škola” u Kraljevini Jugoslaviji. Zanimljivo je da ova škola i danas postoji, da ponovo nosi ime prvog jugoslovenskog kralja ali se nalazi na Novom Beogradu

Kada je sredinom devetnaestog veka osnovana, zvala se ,,Terazijska osnovna škola”. Nije se razlikovala od drugih škola tog vremena osim što je i tada bila ,,elitna” jer su u njoj učila deca bogatih trgovaca i činovnika koji su živeli u centru grada. Kada je škola 1930. godine dobila novu zgradu i sadašnje ime objavljeno je da je postala ,,ogledna škola”. U skladu sa tim 8. februara 1935. godine škola ponovo menja ime u ,,Ogledna narodna škola”. Bila je to prva moderna škola u Beogradu i Kraljevini Jugoslaviji. Posle Drugog svetskog rata škola je nosila ime Žarka Zrenjanina, nakon što se kratko vreme po oslobođenju zvala ,,Osnovna škola broj 4”, a 1968. godine biva preseljena na Novi Beograd. Ipak, sa sobom nosi i burnu vekovnu istoriju. Tek 2004. godine škola vraća svoj stari naziv – Kralj Aleksandar Prvi. Tako, terazijska osnovna škola skoro dva veka kasnije živi danas na Novom Beogradu. Istorijat ove škole pokazuje koliko je burna istorija Beograda.

Foto: Privatna arhiva

O tome kako je radila ogledna škola možemo da pročitamo iz radova učiteljice Jelene Dimitrijević koje je objavljivala u časopisu ,,Učitelj” od 1936. Do 40. godine, iz izveštaja o dvogodišnjem radu škole koji su potpisali Dragoljub Branković, nadzornik oglednih škola Kraljevine Jugoslavije i Todor Lilić, pedagog – instruktor u ovoj školi kao i specijalnog Uputstva iz 1937. godine. Rezultat je bio, govorio je ministar Stošić, odličan. Program rada ove škole osmišljen je po modelu sličnih škola iz zapadnih zemalja sa bogatom prosvetnom istorijom. Učenici su bili usmereni na konkretne radne zadatke, što je ovu školu već na prvi pogled činilo drugačijom. A to je značilo i da umesto tišine i straha na času vlada konstruktivni razgovor, saradnja i razumevanje. Oni nisu kruto sedeli u svojim klupama, već slobodno cirkulisali po učionici, ali sa jasno utvrđenim zadacima. Jedna od osnovnih zamerki koje su pristalice beogradskog pokreta za ,,novu školu upućivali ,,staroj školi” bila je distanca između škole i života. Stara škola, usmerena na šablonsku realizaciju nastavnih planova i programa, nije imala dodir sa životnom okruženjem, isticali su oni. Zato su učenici ogledne škole dosta vremena provodili izvan školske zgrade jer ,,ako život ne može u školu tada škola može u život”, govoroli su njeni učitelji. Učiteljica Jelena Dimitrijević opisivala je za list ,,Učitelj” da je sa učenicima išla tokom samo jednog polugodišta na riblju pijacu, u seoska domaćinstva, u staklenik u Topčideru, u muzej šumarstva, na Avalu kao i u drvaru. Učenici su do tih mesta putovali vozom, gradskim prevozom ili pešice. Utisci sa izleta i prikupljeni podaci davali su materijal za razgovore, ilustracije i matematičke zadatke u školi. Učenici su obilazili razne radionice i oprobali se u različitim zanatima. Bili su na pijacama, železničkoj stanici, u raznim fabrikama i štamparijama, sa učiteljima obilazili razna interesantna mesta, a postrojavali su se čak i pod krilima aviona koji su Beograd povezivali sa svetom. Učenici nisu morali da trpe prinudu i prisilu, već su svojom voljom prihvatali napor kako bi rešavali probleme i teškoće. Znanja nisu učena napamet već su ih deca sticala svojom aktivnošću. Crtanje, modelovanje, gluma, učešće u raznim eksperimentima, bili su deo metodologije ove u to vreme neobične škole. ,,Pojam školske discipline u Oglednoj školi, čije su učionice pretvorene u aktivne radionice, drugojačije je shvaćen nego u staroj školi. U staroj školi u učionici je mogla da bude apsolutna tišina, jer su učenici bili pasivni i skrštenih ruku slušali učiteljeva izlaganja. U novoj školi nema tišine ili bolje reći i ne može biti apsolutne tišine, pošto učenici aktivno učestvuju u radu”, pisalo je u izdanju iz 1937. godine kojim se objašnjavala uloga nove škole. Značajno su bili zastupljeni razgovori sa učenicima o pročitanom kako bi učenici naučili da tumače ono što čitaju, a ne da samo interpretiraju. Čitani su tekstovi iz čitanke, bajke, knjige za decu, Politika za decu, dnevne i nedeljne novine, pa i enciklopedije. Nastava je bila tako koncipirana da je učenicima omogućavala sticanje različitih iskustava. Učenici su ohrabrivani da iskazuju svoju individualnost. U organizaciji škole zadržana je klasična podela na razrede dok je vremenska i tematska organizacija nastave ostavljena u rukama učitelja i pedagoga – instruktora. Kako je to izgledalo opisano je u dvogodišnjem izveštaju o radu škole u kome se kaže da je ,,u školi zastupljena slobodna delatnost učitelja i nastavnika koja je oslobođena svih metodskih šablona i formalnosti. Smatramo da je ova slobodna delatnost prirodno pravo učitelja i prirodna potreba učenika da svoje radne i životne sile slobodno razvijaju”. 

Foto: Privatna arhiva

Deca su bila aktivna i učena su da misle, ali izgrađivani su kao odgovorni članovi zajednice i patriote. Ideja je bila da se osnaže nacionalna osećanja, ali u skladu sa tadašnjom državnom politikom, kroz pripadnost jugoslovenskoj zajednici koju je ,,činio jedan narod sa tri plemena  državno i versku trpeljivost”. Tu je trebalo da se deca obrazuju u moralne i odane članove nove zajednice, da steknu nova znanja i veštine i da na nastavi borave tako da školu doživljavaju kao mesto oduševljenja, a ne ravnodušnosti.

Foto: Privatna arhiva

,,Živimo u doba velikih pronalazaka i otkrića, nema dana a da ne saznamo za neko novo otkriće ili pronalazak, koje nas prosto zapanjuje. Gotovo svakodnevno saznajemo stvari koje smo smatrali do tada nemogućim“, navode autori Uputstva kao razlog zbog čega je osnovana ogledna škola. Želeli su da na primeru ove škole počne sistemska reforma školstva u našoj zemlji. Smatralo se da se menja društvo, a sa promenom društva da je potrebno menjati i ustanove, pa i školu. Upozoreno je i na to da je reforma školstva dug put. Počelo se od jedne škole ali nažalost nije se daleko otišlo u tome. Uvek je bilo protivnika promena. I danas, devedeset godina od osnivanja ogledne škole imamo one koji su protiv reforme škole, digitalizacije i uvođenja elektronskih udžbenika, tableta i elektronskih učionica.