DEDA ĐORĐE JE POSLEDNJI KROJAČ ZANATLIJA U UŽIČKOM KRAJU! I u devetoj deceniji života šije šajkače (FOTO)

Deda Đorđe R. Jokić je poslednji krojač zanatlija u užičkom kraju i sa svojih 88 godina bio je najstariji učesnik na Međunarodnom sajmu prirode i kulturnog nasleđa

Na svom štandu sa unukom je prodavao svoje ručne radove: šajkače, šubare, šapke normalne veličine, kao i sve to u minijaturi kao suvenire. 

Foto: Z.G.

- Nije mi teško da stojim ovde. Teško mi je što više nema pravih krojača zanatlija. Ja sam poslednji iz te stare garde. Kamo sreće da nas je deset ovde. A i ja ću još koju godinu, pa se plašim da će ovaj zanat da se zatreu Užicu – kaže deda Jokić, dok mu je za štandom gužva. 

Gledaju posetioci i potencijalni kupci šubare, gledaju šapke “Živojin Mišić”, značke na njima, ali su im najviše zanimljivi suveniri. 

- Ma, sve su tražili. A ovi suveniri su im bili najzanimljiviji. Voli narod te narodne simbole. „Lepa kapo moga oca, dede, pradede i čukundede, sa ponosom da te nosim i sa tobom se, šajkačo, ponosim. Kupite da tradiciju obnovite i sačuvate, hvala”, to mi piše u radnji – kaže Đorđe, koji još uvek vredno radi u svojoj zanatskoj radnji u zanatskom delu Užica, na Rakijskoj pijaci.

Foto: Z.G.

Kaže da je šio sve, i muška odela, ženske kostime, kapute…, a sada se preorijentisao samo na šajkače, šubare, đeneralsku šapku, za folklorce prsluk i čakšire, jer, kako kaže, ne može da konkuriše konfekciji. Ide on po vašarima, u Guči je propustio samo prvi Sabor trubača 1962. godine, redovan je na Rakijadi u Šljivovici, na Ravnoj Gori, u Beogradu… I nije čudo što njegove šajkače nose glave širom sveta od Evrope do Australije i Amerike, a suvenir šajkaču ima i predsednik Aleksandar Vučić.  

- Još uvek radim na mašini “pfaf”, koju sam pre pola veka polovnu doneo iz Pariza. Suveniri su 10 puta manje od normalne kape i nije lako savijati prste oko nje. Pravio sam po narudžbini i šajkače čiji je obim čitav metar. Sve ih šijem od vojničkog kangara sivomaslinaste boje ili crne čoje – priča vredni deda.

Foto: Z.G.

Đorđe se rodio u užičkom selu Kačer. 

- Otac me je prvo poslao na zanat u kovačnicu, ali mu je majstor rekao “da još mora leba da se najede da bi bio dovoljno jak za čekić”, pa me vratio kući. Posle godinu dana, u 14. godini, 1949. godine, krenuo sam na zanat za šnajdera u tadašnjoj Krojačkoj zadruzi. Posle dve godine, iako je po nekom pravilu bilo potrebno tri godine, položio sam ispit za kalfu, samostalno sašio sako. Tu sam radio celu deceniju. U to vreme je posao cvetao, sve dok ne dođe konfekcijska roba. Tada sam se preorijentisao na šajkače. A 1965. godine sam otišao kao turista u Pariz. I prvo sam potražio krojačku radnju. Pokazao sam majstoru šta znam i počnem kod njega da radim. Predlagao je da ostanem i za stalno za 500 franaka, ali ja hoću u Jugoslaviju. Sada razmišljam da sam ostao tamo imao bih penziju 1.000 evra, a ne 30.000 dinara – prebira stari krojač po sećanjima i priča da je završio i srednju Ekonomsku školu. 

Foto: Z.G.

U službi je proveo 31 godinu, ali krojački zanat nije napuštao. Svoje godišnje odmore od mesec dana i još mesec dana neplaćenog, koristio je da ode u Pariz i zaradi koji dinar više, kako bi završio kuću. Tako je radio 15 godina. Kada je 1994. godine otišao u penziju, otvorio je svoju krojačku radnju.

Bonus video: