NOVI STADION NOSIĆE IME HEROJA KOŠARA!? Iz đačke klupe otišao pravo u vojsku, odatle u legendu... ZATO LESKOVČANI IMAJU SAMO JEDNU ŽELJU

Malo je onih koji ne znaju za, sada već antologijsku, sliku ispred zgrade karaule Кošare, nastala u leto 1998. godine. Na njoj su momci 63. padobranske brigade koji su bili na ispomoći u tom periodu u ovom delu graničnog pojasa, a prvi sa desna, sa maramom na glavi je Leskovčanin, Radoš Cerović

Golobradi mladić želeo je ceo svoj život da posveti sportu i svojoj Dubočici. Nije doživeo, iz đačke klupe otišao je pravo u vojsku, a odatle u legendu. Poginuo je samo mesec i po dana pre okončanja vojnog roka. Bio je i jedan od prvih pripadnika Vojske Jugoslavije koji su nastradali na Košarama.

Foto: printscreen mreže

Njegova Dubočica danas se takmiči u Srpskoj ligi Istok, a nastavak sezone dočekuju sa samo tri boda manje u odnosu na lidera (pirotski Radnički) i želju da od naredne jeseni bude deo prvoligaškog karavana, a da novi stadion u Leskovcu ponese ime baš ovog junaka - Radoša Cerovića.

A ko je zapravo bio Radoš Cerović? Pred ovim momkom, bila je svetla budućnost jer je već kao golobradi mladić važio za jednog od najboljih igrača FK Dubočica. Bio je voljen i obožavan, upisao fakultet, no sudbina je htela drugačije. Poginuo je sa nepunih 20 godina.

- Fudbal i sport bili su njegova velika ljubav, od malena pa sve do pogibije - priča za portal Jugmedia njegov dve godine stariji brat, Bojan Cerović.

Prošle su 24 godine od tragične smrti Radoša Cerovića i malo je onih koji se sećaju u kojoj je ligi bila Dubočica tokom karijere Radoša Cerovića, ali se zato ne zaboravlja životni put ovog mladića.

Kada je napunio 19 godina, Radoš je otišao na redovno služenje vojnog roka. Iz vojske je položio prijemni ispit na DIF-u u Beogradu, ali nije dočekao da bude ni brucoš.

Foto: printscreen mreže

- Ja sam u vojsci bio padobranac, pa je i on želeo da nastavi tradiciju. Služio je vojni rok u legendarnoj 63. padobranskoj brigadi - priča stariji brat.

Ta 1998. godina bila je na Kosovu i Metohiji, gde se nalazila ova brigada, veoma turbulenta. Iako neproglašen, vodio se rat sa albaskim teroristima. Pucalo se, napadao se i srpski živalj i regularna vojska države.

- Moj brat poginuo je 28. jula 1998. godine u rejonu karaule Košare prilikom izvlačenja potpukovnika Gorana Ostojića, komandanta 63. padbobranske brigade, ubijenog iz zasede - priseća se.

Upali su u zasedu iz koje Radoš Cerović nije uspeo da se izvuče. Stradao je zajedno sa načelnikom štaba 63. PB Goranom Ostojićem, Draganom Dušanićem i Srđanom Stančetićem kod Žar Кolibe (Barake) na Juničkim planinama.

Radoš je bio najmlađi vojnik iz Leskovca koji je svoj život na Košaarama ostavio na olatar domovine Srbije i svoje ime upisao među heroje i svog rodnog grada.

- Grad Niš je, na predlog veterana 63.padobranske brigade, jednu ulicu nazvao po mom pokojnom bratu - kaže Bojan, a na pitanje da li bi voleo da stadion u Leskovcu nosi ime njegovog brata, odgovara potvrdno.

- Bio bi ponosan, ja i cela moja porodica. Da ime mog brata nije dobilo u anketi najveći broj glasova ja bih bio za naziv Grdski stadion Dubočica - veli.

Iako, kao narod kratko pamtimo, Radoš još živi u svesti i srcima svojih najmilijih i njegovih saigrača iz FK Dubočice, posebno u scrima svojih ratnih drugova.

Foto: printscreen mreže

- Na sahrani je bila cela 63. padobranska brigada. Bio je tužan događaj sa nezapamćenim brojem ljudi do tada. Bili su i fudbaleri i drugovi s kojima je rastao. I danas na svakom parastosu, kada oživljavamo bolne uspomene, prisustvuju njegovi ratni drugovi - priča brat Bojan koga su naš poziv i molba za razgovor vratili u dane pre i posle tragedije.

Sve mu je kaže maglovito od momenta kada je na vratima video vojnike tužnih lica.

- Bio sam kući sa mojom pokojnom bakom Novkom kada su mi saopštili da je Radoš poginuo. Prvi osećaj je neverica, a potom osećanja koja se ne mogu rečima opisati ni danas posle 24 godine. Više se ne saćam kako su obavešteni naši roditelji Divna i Dargoje. Čini mi se da je i njih vojska obavestila na poslu - priseća se dok mu glas na momente podrhtava.

Bojan takođe nije stigao sa bratom da priča o situaciji na Kosvu jer je tada bio na studijama u Beogradu. Sve što zna, zna iz priča Radoševih ratnih drugova.

- Iz onoga što su meni njegovi prijatelji pričali, mislim da nije bio uplašen, već da je, čak, hrabrio i druge. U toj herojskoj i legendarnoj 63. padobranskoj brigadi nema i inače mesta strahu.

Leskovčani su mladog Radoša opisivali kao „zlatnog“ mladića, kao „dobro dete“, kao „sjajnog fubalera“ i ponjaviše kao – dobrog druga. Njegov rođeni brat kaže da nisu grešili.

- Bio je uvek nasmejan. Nije pušio ni pio, nikada problematičan, veoma vaspitan. Dete za primer svima. Bio je druželjubiv i u svakom društvu obožavan i voljen, dečko za primer. Poginuo je mlad ali se sećam da je želeo ceo svoj život da posveti sportu. Nije doživeo, iz đačke klupe pravo u vojsku… - priseća se.

Bojan ima troje dece kod kojih gaji uspomenu na strica, ratnog heroja i fudbalera Dubočice.

- Oni su velikli i znaju sve o njemu, veoma su ponosni na svog pokojnog strica. Svi su se bavili sportom, sada su se opredelili za učenje jer imaju velike obaveze na fakultetu - priča Bojan Cerović, rođeni brat fudbalera i junaka sa Košara Radoša Cerovića.

Bonus video: