OVDE SPOMEN BOLA RODITELJI SINU DIŽU! Ovako porodica čuva uspomenu na Dejana koji je stradao 1998. godine na Kosovu i Metohiji

Dejan Arizanović iz Surdulice (1978), vojnika 52. mešovite artiljerijsko raketne brigade PVO iz Đakovice, stradao je u napadu šiptarskih terorista na pripadnike Vojske Jugoslavije na Kosovu i Metohiji u jesen 1998. godine.

Uspomenu na njega čuvaju brat i snaja, njihova deca, sestre sa svojom porodicom, ali i Slađan Dimić iz Vladičinog Hana, drug iz vojske sa kojim je zajedno u martu te godine otišao na odsluženje vojnog roka.

Foto: S.T.

Dejan je nastradao 13. novembra 1998. godine, na prevoju Dulje kod Suve Reke u popodnevnim časovima, kao vozač u vozilu koje se vraćalo iz Prištine, na putu za Prizren.

Tromblonska mina koja je bila ispaljena od strane terorista UČK pogodila je vozilo, a Dejan je stradao na licu mesta, dok su ostali vojnici u njemu bili teže ili lakše povređeni.

A sve je počelo u martu 1998. godine, kada je u porodicu Arizanović stigao poziv za u vojsku, počinje priču brat Staniša.

- Kako je tada bio običaj, pravili smo ispraćaj u vojsku, ni ne sluteći šta će nas snaći za nekoliko meseci. Dejan je dosta mlađi od mene i sestere, 16 i18 godina, pa je bio mezimče u porodici. Završio je srednju elektrotehničku školu, imao devojku i mnoge planove za život, ali nažalost nastradao je. Prvo je poslat u Niš, a zatim posle 20 dana bez ikakve obuke u Đakovicu. Kada je trebalo da idemo na zakletvu bio je organizovan prevoz u pratnji policije. Svi smo dobili oružje, a neki od nas nosili su i svoje privatno, uglavnom pištolje. Išli smo kolima organizovano, nas nekoliko porodica odavde iz kraja. Idući ka Đakovici, shvatili smo da se na Kosovu i Metohiji vodi rat. Svi prilazi, kontrolni punktovi, bili su izrešetani - seća se Staniša.

Foto: S.T.

Dodaje, kako je Dejan imao predosećaj da će nastradti. O tome je govorio kada je poslednji put bio kod kuće, pričajući o svakodnevnim napadima terorista i težini situacije na terenu.

- Rekao je: “Bato, ja se neću vratiti”. A mi smo ga hrabrili da izdrži, navodeći mu primer dede koji je bio Solunac, jer eto deda je preživeo, izdržao sve, pa će i on. Nekoliko dana pre pogibije bio je kući. Odvezao sam ga u Niš, a on je odatle otišao u Đakovicu. U pismima koja je pisao, govorio je da je mnogo teško i da je rat, kao i da predoseća da će nastradati - govori Staniša.

O ratu sa teroristima, u koji je poslata mlada vojska bez obuke govori i Dejanov drug Slađan Dimić, sećajući se tog dana kada se desio napad.

- Poslednji put sam se sa Dejanom video tog jutra pre nego što će poginuti, sreli smo se na benzinskoj pumpi u staroj kasrani u Đakovici. On je tankirao vozilo, a ja sam bio u radionici jer je moj BOV imao neko oštećenje. Rekao mi je: “Zemo, idemo”. Odgovorih: “Srećno”. Popodne sam saznao da je poginuo na prevoju Dulje. Uspeo sam da javim svojima kući da je Dejan nastradao, kao i da ništa ne pričaju njegovoj porodic, jer oni još uvek za to nisu znali. Dejana pamtim kao dobrog momka, izuzetnog druga. Zajedno smo došli u Đakovicu. Veče pre odlaska u vojsku, u martu 1998. godine, slavili smo u jednom kafiću u Vladičinom Hanu. Položili smo zakletvu u tzv. novoj kasarni, koja iz nekog razloga nije bila u funkciji dosta dugo. Bili smo prva i poslednja generacija koja je tu polagala zakletvu, bez obuke bačeni u rat i poneli najveći deo tereta borbe sa teroristima i NATO - ukazuje Slađan pričajući o svom pokojnom drugu.

Kada je Dejan nastradao njegovo telo prebačeno je na VMA, pa je Staniša išao tamo kako bi ga identifikovao i preuzeo. Dejanovi roditelji imaju blizu 90 godina. Do nedavno, pre nego što im je zdravlje popustilo, odlazili su na groblje bukvalno svakog dana.

Otac je čak kao građevinski radnik te 1998. godine uspeo da nađe posao u Prištini, kako bi Dejanu bio bliže, ali nije uspeo nikako da se vidi sa njim. Priča kako je kada je ugledao helihopter da leti sa juga ka sevru, imao u grudima osećaj da je u njemu Dejan i da mu se desilo nešto loše.

Bilo je predloga da jedna sokačić u Surdulici ponese Dejanovo ime, ali porodica to nije dozvolila, smatrajući da on zaslužuje makar ulicu. Dejan Arizanović odlikovan je medaljom za zasluge u oblastima odbrane i bezbednosti.

Pored porodice i Slađan Dimić ide na groblje u Surdulici, paleći Dejanu sveću, da mu, kako kaže, zagreje dušu i osvetli put. Dejan počiva blizu dede Solunca Uroša Arizanovića. Na spomeniku je njegova slika u uniformi VJ.

Foto: S.T.

Porodica je postavila i bistu, a ispod nje stoje uklesane sledeće reči:

“Prijatelju druže, priđi bliže. Ovde spomen bola, roditelji sinu dižu. Prokleta mu zolja život prekide u cvetu mladosti na Kosovu”.