Ni najgorem neprijatelju ovo ne želim! Vesna je zbog NATO bombi ostala invalid, a sad joj je najteže

Vesni Stojković (52) iz Vranja NATO bombardovanje je uništilo život. Skoro četvrt veka je na antidepresivima, pre pet godina amputirane su joj obe noge. Proteze pomoću kojih je mogla da hoda, sada su joj velike, jer je zbog bolesti creva oslabila više od 10 kilograma...Neophodna joj je pomoć...

- Ni najgorem neprijatelju ovo ne bih poželela! Borim se sa crnim mislima svaki dan. Nisam ja htela da mi se ovo desi. Nema dana da mi pred očima ne prođe slika s ulice kad su pale bombe pored kasarne u Vranju. Nosila sam dete od lekara, sakrila je svojim telom da je zaštitim, ali nas je detonacija odbacila - s dubokim uzdahom priča Vesna.

Geleri su joj tada oštetili noge, ali zahvaljuje Bogu što su preživele.

- Ćerka mi je udata, ima svoju porodicu, živi van Vranja. Ja sam u invalidskoj penziji, radila sam pri vojsci kao civilno lice do 2004 godine, i onda kad sam mogla najviše da zapnem i da živim, zakovala sam se. Morali su da mi amputiraju noge. Uz pomoć humanitarne akcije nabavili su mi savremenu protezu, i opet sam, da kažem, stala na noge, ali izgleda da ja nemam sreće nikako! Bolest creva koju sam vukla uporedo, uzela je maha, pa sam za kratko vreme toliko oslabila da su mi proteze velike i ne mogu da ih koristim- jada se Vesna. 

Foto: Privatna arhiva

 

U Beogradu joj je za 12. jul zakazan pregled da bi se precizno utvrdilo koliko treba korigovati protezu, ali ona strahuje da možda neće moći ni da dođe. 

- Nije mi lako da pričam o tome. Treba da budem nekoliko dana u Beogradu da se to proba, a ne postoji stacionar za bolesnike gde bih mogla da budem. Sama nemam odakle da platim smeštaj. Važno mi je da mogu da hodam pa da idem na lečenje i za ovo drugo što me je snašlo, a i za biološku terapiju treba novca. Šta da radim? Kako da se borim? - pita se Vesna. 

Prijatelji su joj rekli da se obrati medijima i ispriča svoju priču ponovo. 

- Nadam se da ima humanih ljudi koji bi mogli da mi pomognu. Ne želim nikome da bude u mojoj koži ni minut, ali ja moram, nemam kud - sleže ramenima.