Na današnji dan poginuo je junak Prvog srpskog ustanka! U narodu je upamćen po ovim rečima!

Na današnji dan 1813. godine poginuo je Veljko Petrović, srpski hajduk i junak Prvog srpskog ustanka.

Veljko Petrović je rođen u selu Lenovcu, kod Zaječara, u bogatoj porodici Petra Vlahovića, koga su zvali Sirenjar, zbog mnoštva stoke koju je posedovao i sira što je prodavao. U mladosti je Veljko Petrović bio čoban i sluga. Sa svoje 22 godine, kao mladić je reagovao kada su dva Turčina napala njegovu sestru. Na mah ih je ubio i odmah se odmetnuo u hajduke. Prvo je išao u Vidin kod velikog odmetnika, bivšeg janjičara Pazvanoglua. Međutim, i tu dolazi do izražaja njegova preka narav kada ubija dvojicu pasvandžija i beži. 

Od 1803. godine bio je hajduk u četi Stanoja Glavaša, da bi zatim prišao starešini Smederevske nahije, vojvodi Dušanu Vulićeviću Đuši. 

Kada vojvoda Đuša traži od Stanoja hrabrog i poverljivog čoveka, Stanoje nije imao boljeg izbora do Veljka. Od 1804. učestvovao je u ustanku u četi sa Glavašem, a posle sa Dušanom i Vujicom Vulićevićem. Svojeglavost Veljkova je uticala na to da u vremena ratna ne bude poslušan ni Vujici, a potom ni Karađorđu.

Sa Vulićevićem se borio za Beograd (1806), na čijim šančevima je pokazao hrabrost. Godine 1807, postao je buljubaša i dobio dozvolu od Sovjeta da pobuni Krivi Vir i Crnu Reku. Godine 1809, Veljko je branio Banju od Turaka.

Foto: printskrin/youtube

Njegova hrabrost bila je izvanredna, i radi nje on je brzo postao razglašen na sve strane. Prek i uvek hajduk, Veljko nije bio mnogo disciplinovan, i Sovjet je imao s njim češće neprilika. Godine 1810. odlikovan je ruskom Velikom zlatnom medaljom za hrabrost.

Naročito se istakao u bici na Varvarinu, gde je bio ranjen u levu ruku i zbog toga ostao malo sakat. Godine 1811, postao je krajinski vojvoda i upućen je u Negotin, na Krajinu.

Sudbonosne 1813. nekoliko turskih konjanika ga je napalo kod sela Bukovča, gde ih je Veljko razbio. Turci su zatim krenuli sa daleko jačim snagama, pa se Veljko morao povući u negotinske šančeve da ih brani.

Veliki bojevi oko Negotina počeli su u leto 1813. godine. Veljko prodire do Vidina, pa potom kod Bukovča tuče manje turske jedinice, ali se ubrzo odnos snaga menja. Turci su počeli da opsedaju Negotin pojačanjima koje im je poslao turski paša iz Vlaške. Ukupno 16.000 turskih vojnika je napadalo Negotin, koji je branilo 3.000 Srba. Veljko je utvrdio Negotin, napravio šanac, digao kule i sačekao Turke.

Najviša kula u kojoj je sedeo Veljko nazvana je "Baba Finka".

Foto: printskrin/youtube

U šančevima, zajedno sa Veljkom borila su se i njegova braća Milutin i Miljko, kao i hrabre buljubaše i bimbaše Hadži-Nikola Mijailović, Stojan Abraš, Delibalta i dr. Očekivana pomoć koju je Veljko tražio nije stigla.

Ponestala je i municija, pa se hajduk Veljko seti i naredi da se sakupe po Negotinu kalajne stvari, i da se rastope u puščana zrna, a u topove je naređivao da se samo stavljaju taliri.

Dan i noć je obilazio šančeve, hrabrio svoje vojnike i popravljao ruševine od turskih topova.

Jedno jutro, posle dvadesetak dana odbrane, oko 20. jula, kad je naređivao opravke na malom šancu, pogodi ga topovsko đule kroz sred pleća. Jedva je mogao da izgovori samo: "Drž!"

Pao je mrtav na zemlju. Njegov brat Milutin ga je uveče zakopao kod negotinske crkve.

Postoji u pirotskom kraju narodno predanje o pogibiji Veljkovoj, koju je preneo starac od 90 godina, Đorđe Golubović zvani Lepoje 1897. godine. U tamošnjem mestu Šugrin (kod Kalne) rođen je Stevan, glavni Hajduk-Veljkov tobdžija. Jednom prilikom 1813. godine u Negotinu se Stevan opio, i zbog toga loše gađao, pa ga je Hajduk-Veljko išamarao. Stevan se naljutio zbog poniženja i prebegao je Turcima. Ispričao im je sve što se desilo i oni su ga uzeli za svog tobdžiju.

Pošto je rekao da ga je Veljko plaćao groš po danu, novi gospodari su mu navodno dali 100 groša nagrade. Uslov je bio da topom što pre pogodi Hajduk-Veljka. I posle nekoliko dana Stevan zaista ubi topom Hajduk-Veljka.

Nakon Veljkove pogibije, Turci su zauzeli Negotin i Krajinu. Ostale su zapamćene njegove reči: "Glavu dajem, Krajinu ne dajem!"

Foto: printskrin/youtube

Ženio se dva puta. Prva žena je bila Marija, najmlađa sestra po majci Stanoja Glavaša, ali ona nije mogla podneti hajdučki život Veljkov pa se raziđoše. Druga njegova žena, Čučuk Stana, bila mu je naročito mila. Za nju se vezuju mnoge priče, uključujući i one da se sa Veljkom tukla protiv Turaka, branila Negotin i da je čak četiri rane u tim borbama zadobila.

Posle njegove smrti udala se za drugog čuvenog junaka, grčkog kapetana Jorgaća. Vrlo živu Veljkovu biografiju napisao je Vuk Karadžić (Skupljeni istorijski i etnografski spisi, I, 225—238).

Odlikovan je ruskom zlatnom medaljom za hrabrost.

Sa Marijom je imao sina Radovana, a danas potomci hajduk-Veljka žive između ostalog i u selu Dubona.

Hajduk-Veljko je još za svog života, a pogotovo posle junačke pogibije, slavljen i opevan, ali je uvek naglašavan i njegov hajdučki i bećarski duh. Najpoznatije pesme o njemu su: "Raslo mi je badem drvo" , "Bolan mi leži Kara Mustafa", a tvrdi se da postoji sedamdesetak lirskih i desetak epskih pesama o njemu

Mit oko njegove pojave je pomognut njegovim originalnim načinom pokazivanja pred bitku. Kada bi uzjahao svog omiljenog konja, Kušlju, Veljko je često pozivao muziku da svira pre nego što se upusti u bitku. Priča se i da je tu istu muziku ponovo pozivao posle završenog megdana da se pijanka i veselje nastavi.

Vuk Stefanović Karadžić je o Hajduk–Veljku Petroviću, između ostalog, napisao:

"Po srcu je i po tjelesnom junaštvu bio prvi ne samo u Srbiji, nego se može slobodno reći i u cijeloj Evropi svog svud ratnog vremena. U vrijeme Ahila i Miloša Obilića, on bi, zaista, njihov drug bio, a u njegovo vrijeme, bog zna bi li se oni mogli s njim uporediti."

Junački je učestvovao u bitkama, ne mareći za bogatstvo i novac. 

Isticao se kao visok i mršav čovek. Njegova kosa je bila smeđa, a na licu su se najprije uočavali mali brkovi. Imao je široka usta, duguljaste obraze i neravan nos.