Mušterije ovog frizera se nikada ne žale! Pronašao im caku!

Od aprila, pa do sredine juna, Miloš Duković iz Bele Reke najtraženiji je majstor u zlatiborsko - novovaroškom kraju, a razlog je, kaže, jer jedini ume da šiša ovce!

Njegov alat je mašinica za šišanje, najnoviji izum za ovaj posao, koji je zamenio "nožice", makaze, kojima su se donedavno šišale ovce, a sada se retko gde mogu pronaći. U selima Starog Vlaha, doduše, još se ponegde koriste.

Osim mašinice, koristi i konopac i dve ćuskije, između kojih veže ovcu da bi bila mirna dok je "frizira".
Karijeru u ovom poslu, priča nam, započeo je pre 25 godina. U to vreme radio je "ručno", "nožicama", a ovaca u selima bilo je znatno više nego danas. 

- Vrlo je teško fizički! Ošišati ovcu ručno, pa drugu, treću, čitavo stado za dan, bilo je, boga mi, baš naporno. Od kada se dolaskom savremene poljoprivredne mehanizacije pojavila mašinica na struju, odmah sam je kupio! Bila je skupa, ali vredi, što se kaže, svaku paru - priča nam Miloš.

Od tada je još ozbiljnije pristupio ovom poslu. Kaže da je mogao tokom radnog dana da ošiša duplo više ovaca nego pre dok je radio ručno.

 

Prvo je radio samo kod domaćina u svom selu, a onda su počeli da ga zovu iz svih okolnih. Do danas, kaže, nema sela u okolini Nove Varoši i Čajetine, u kom nije radio, a zalazio je i u ariljska, užička i ivanjička sela.
- Zovu me ljudi sa svih strana, od Zlatara, doline Lima i Uvca, sa Zlatibora, od Užica, sela oko Mučnja, a odazovem se svakome gde mogu da stignem. Razumem kako je kad dođe leto, a ovce nema ko da ošiša - objašnjava Duković.

Godišnje šišanje ovce, po Miloševom cenovniku je 500 dinara, koliko je u proseku sada i jedno "muško" šišanje u salonu. Dnevno može na jednom mestu da ošiša i do 30 ovaca, ali takvih, brojnijih stada, u ovom kraju malo ima, pa obično u domaćinstvima planinskih zaseoka gaje od osam do 12, 13 ovaca, koliko ko može.

Sa terena Miloš nosi samo lepe utiske. Nema neprijatnih situacija, što mu posao dodatno olakšava. Pun prijatne energije i dobrih priča iz životnog iskustva, mušterijama u zabačenim selima, željnim razgovora, dobro dođe, te ga ugoste kao najrođenijeg.

- Za ovaj posao, ali kao i za svaki drugi, najpotrebnija je dobra volja, pa sve ostalo. Šišanje zahteva i snagu, nije lako ovcu savladati, brzo strada kičma, a što se tiče samog šišanja potrebno je znanje, koje se zajedno sa rutinom, stiče radom godinama - priča Miloš.

Mašinicu je, kaže, potrebno održavati, na vreme servisirati, menjati noževe i naravno čuvati. Sve to zahteva ulaganja, ali je ipak zaradom zadovoljan, pa je u posao od ove godine uključio i sina Marinka, koji mu pomaže i uči zanat.

Pa iako nema terensko vozilo, stigne do svakog domaćina koji ga pozove, gazi strme seoske puteve, raznete majskom kišom, isprane vodom planinskih potoka, pa ga ni to ne sprečava da zakorači u svako selo, i svaki tor.