Ovčar Stojan „ima odavno“ kako je došao iz Makedonije: Dobro je, jer za drugo ne znam (FOTO)

Stojan Mančevski (57), jedan je od retkih čobana na jugu Srbije. U selu Borovac, kod Bujanovca, već godinama čuva ovce za dnevnicu. Živi kod gazde čije su ovce, a kako kaže, „ima odavno“ kako je došao iz Makedonije.

Od Borovca do granice sa Severnom Makedonijom ima dvadesetak kilometara. Uprkos samostalnosti ove države, njeni stanovnici su i poslednjih tridesetak godina, nastavili da na južnu Srbiju gledaju kao na svoju zemlju, dolazeći ne samo u trgovinu, već i da rade.

Stojan objašnjava odakle je rodom, priča u slikama, opisno. To je upamtio, jer od kad je došao u Srbiju, u rodni kraj nije išao.

- Od Skopje se ide još, pa do Štip, ondak Berovo, pa uz brdo, pa idi, idi, idi... E tuj je moje selo Kačarevo. Imam sestru, al ona je daleko, u Strumicu udata. Odavnak se nesmo videli. I brata imam, al daleko smo, ne viđujemo se. Brat je tam. Ženjen beše, al mu žena otidna. Od daleko sam, vikam ti - objašnjava Stojan.

Foto: S.T.

 

Razdaljina od, ne više od 150 kilometara, za njega i njegove bližnje, za sada je nepremostiva. Borovac je selo sa leve strane autoputa Koridora 10, između Bujanovca i Preševa. Široj javnosti poznat je po tome što ga je NATO 1999. godine bombardovao municijom sa osiromašenim uranijumom, zajedno sa obližnjim Bratoselcem.

Od pre 15 godina, u Borovcu je i poligon Vojske Srbije, koji je u sastavu Baze Jug. Borovac je srpsko selo, na nekoliko kilometara od autoputa, sa malim brojem stanovnika, ne više od stotinak i to uglavnom staračkih. U ovom delu Srbije, već se oseća uticaj mediteranske klime. Zemlja je po brdima Borovca posna, obrasla žbunjem i šibljem, bez vode.

Stanovništvo se odavde davno odselilo, a Stojan priča da ljude retko sreće. Sem vojske, ovde retko ko zalazi.

- Dignem se, čim osmne. Nemam sat, upravljam se po Slunce. Cel d*n sam po ovce (za ovcama). Ima desetinu koje čuvam, ima i jagnjišta. Gazda ima krave i svinje. Imam svoju sobu, a jedenje, žena njegova sprema.

Foto: S.T.

 

Vojska je dobra, al ne davav da se priodi tam do ogradu ili gore, kude vežbav. Uveče gledam televizor, a telefon će mi kupe brgo (ubrzo) - sav ushićen kazuje Stojan.

Priča da je neko vreme bio ovčar i u okolini Niša, tad je dolazeći ovde prošao i kroz Vranje. Više nije išao nikad do grada, ni do Bujanovca, iako je na desetak kilometara od Borovca.

Flašicu sa vodom i „lebac“, nosi u grudima, u bluzi ili košulji. Dok ovce lutaju, on je u hladu jednog grma. Na nogama mu gumeni opanci, a u rukama leskov štap, sa čijeg je jednog dela spala kora. Uglačan od predugog držanja u rukama, svedok Stojanovih dana provedenih u
Borovcu.

Na levom oku izgleda ne vidi. Davno, još kao dete, u selu je povredio oko.

- Dobro je, jer za drugo, ne znam - dodaje Stojan.

Foto: S.T.

Samo nekoliko kilometara niže od brda gde Stojan čuva ovce, koje su se oko podneva sakrile u neki hlad, ka graničnom prelazu Preševo, kolone i kolone vozila iz Srbije i drugih delova Evrope, već mile ka nekom od grčkih mora.

Stojan živi u svom svetu, pokazujući da, kada pomislite da ste od ljudskih sudbina, muka i siromaštva videli sve, život itekako to demantuje, pokazujući da uvek ima još nešto tužnije i teže, od svega prethodnog.