Životnu muku pretočio u muziku! Siniša je od siročeta postao kralj, u kafani postoji samo jedan Brazilac (VIDEO)

Rođen u nemaštini, rano ostao bez oca, a sa svega 15 godina i bez majke pa mu je harmonika bila jedini izlaz iz nemaštine i jedini izvor egzistencije. Danas ovog vrsnog muzičara, Sinišu Kočića Brazilca nazivaju sa dobrim razlogom kraljem kafanske muzike

Sviranje harmonike u kafanama nije nimalo lak posao, iako je za kratko vreme preživeo čak dva infarkta, Sinišu to nije pokolebalo da postane prvi pirotski kralj harmonike. 

- Sa desetak godina preminuo mi je otac, u tom momentu sam izgubio volju za muziku jer je to bio veliki udarac. Ipak posle godinu, godinu i po dana, morao sam da se borim za egzistenciju, jer moja majka nije imala prihoda, izdržavali smo se od njenog zanata - plela je korpe od pruća, tako da sam morao da nastavim svoju borbu. Sećam se da je pevala izuzetno dobro, imala je sjajan sluh i ona mi je vratila želju za muzikom tako što je pristala da peva, dok bih ja svirao. Tada sam znao čime ću da se bavim u životu i počeo sam veoma brzo da napredujem. Majka mi je umrla kada sam imao 15 godina ali sam ja nastavio još više da napredujem jer sam znao da je to bila njena želja, da jednog dana budem kralj harmonike u Pirotu - kaže Kočić.

Siniša je posebno srećan jer će njegov zanat nastaviti sin Nemanja, koji se nedavno i oženio, a već godinama uspešno prati svog oca na nastupima u Pirotu, ali i širom Srbije i inostranstvu. 

Siniša je među ljubiteljima kafanske muzike u Pirotu poznat po tome da harmoniku svira sa posebnim emocijama. 

- Dovoljno je samo da se setim detinjstva, i harmonika krene sama da svira. Tako sam uspeo da se izborim sa neizmernom tugom i izađem iz nemaštine, a danas me mnogi nazivaju kraljem kafanske muzike u Pirotu, na šta sam veoma ponosan i srećan. Siguran sam i da me moji roditelji odozgop gledaju i sa ponosom prate i raduju se mojim uspesima - kaže Siniša za Informer. 

Inače, svoj nadimak Kočić je dobio jer su mu prijatelji u šali ali i zbilji govorili da svira harmoniku, onako kako Brazilci igraju fudbal, zbog čega mu je i ostao nadimak koga i danas sa ponosom nosi - Brazilac.

Dok su svi Sinišini drugari, kao deca, uživala u kupanju na reci i igri, on je vredno svirao harmoniku znajući da će mu to jednog dana biti izvor egzistencije i za njega i za čitavu porodicu.

- Nije mi bilo lako da gledam drugare kako se igraju na ulici, koliko puta sam ih odbio da idemo na reku da se kupamo, u ribolov, ali sam znao svoj put, i znao sam da nemam izbora. Sada, kada razmislim, ponosan sam na to što sam bio uporan i nisam odustajao ni kada je bilo najteže, ni kada sam kao klinac ostao bez oba roditelja i praktično bez egzistencije-kaže Siniša.