Oproštajno pismo jedne majke: "Samo ne plači. Jer ja sam dobro!"

"Nemoj plakati kada uđeš u praznu bolničku sobu i ugledaš da me nema. Nemoj plakati kada ti doktori kažu: "Pokušali smo sve." Jer zaista jesu. Nemoj."

Ovako počinje anonimno pismo jedne majke na koje niko ne ostaje ravnodušan.

S vremena na vreme pojavi se na društvenim mrežama, "podigne" buru osećanja, opomene, rasplače decu, a neka od njih ostave i komentar ispod ovog teksta...

Nepoznato je da li je ovo odlomak autorske priče ili je reč o autentičnom pismu majke, ali je, kako je neko napisao, dobra lekcija deci...

Evo nastavka...

- Pokupi moje krpe iz malog ormarića i onaj peškir kojim sam poslednji put obrisala umorno lice. Nemoj zaboraviti ni kaput na čiviluku. Samo nemoj plakati.

Otiđi kući i naloži vatru, napravi kafu i sipaj i za mene jednu. Nisam je tog jutra popila. Ne kuni sudbinu i ne čupaj kosu, meni je dobro. One ruže u bašti, ostavljam ti u amanet. Znaš da sam ih volela. Pazi ih, kao što si i mene.

 

Foto: Shutterstock

 

I slavu ti ostavljam. Na taj dan dođi, ispeci pogaču, donesi žito i upali sveću. Pomoli se, sedi i nazdravi. Tako sam i ja radila.

Nemoj ni dana jednog nositi crninu za mnom. Nikad tu boju volela nisam, znaš. Nosi boje proleća jer ja sam to i bila. Obuci plavetnilo neba i zelenu travu. Procvalu trešnju i jagodu. Samo nemoj crno. Sveću zapali kada možeš. Meni svetlost ne treba jer si ti moja svetlost koja me obasjava. Nemoj plakati.

 

 

Moje ispucale ruke sad su nežne, moje bolesno srce, sada je zdravo, moja seda kosa opet ima onaj sjaj i boju kestena. Čak ni bore više nemam. Nemoj plakati.

Znam da se ljutiš jer sam otišla prerano i što se nisam borila. Ali znaj, otišla sam baš kad je trebalo. Borila sam se, ali bilo je vreme polaska. Morala sam poći. Ne ljuti se. I ne plači.

Obiđi kuću i okućnicu kada možeš. Pokosi travu. Zasadi povrće. I novo cveće. Da se vidi da sam još tu. A i jesam. U tebi. Kroz tebe ja živim. Samo ne plači. Jer ja sam dobro..."