Ovo svaki Srbin mora da zna: 80 godina od ubistva 3.000 Srba na Savskom mostu

U Šabačkom pozorištu, na navečerje praznika Svete Petke, održana je akademija sećanja povodom stradanja šabačkih novomučenika, kojom je obeleženo osamdeset godina od stradanja žrtava komunističkog terora od navečerja svete Petke 1944. do Đurđevdana 1945. godine na Savskom mostu.

Tim povodom u Šabačkom pozorištu okupljenima, ali i vascelom srpskom rodu, obratio se episkop Jerotej:

"Večeras se, dakle, sećamo naših predaka i razmišljamo o njima, o našim sugrađanima koji su nevino postradali i čija tela je odnela mutna i nabujala Sava, lišavajući tako najveći broj tih nevinih stradalnika, čak i groba. Mnogi naši sunarodnici prethodnih stoleća – postradali za krst časni i slobodu zlatnu bilo u junačkom boju, bilo posečeni kao nevini sužnji – ostali su u nekoj od vodâ, rekâ, morâ: mutna i krvava Maricaodnela je kralja Vukašina Mrnjavčevića i njegove vitezove, koje braća Grci pominju i slave kao branioce svoje hrišćanske otadžbine i čitave Evrope; zatim, u svetim vodama Jonskog mora, plava grobnica, nad kojom pesnik opelo gordo drži; divni talasi plavog Jadrana u koje je iz logora na Pagu bačeno nekoliko hiljada Srba 1941. godine i tako sve do naše voljene Save kojom su četiri ratne godine od Jasenovca do Kalemegdana plovili naši preklani sunarodnici"

U prkos svim tim grobnicama, još u četvrtom veku, kliče nam sveti Jovan Zlatousti: Vaskrse Hristos, i nijednog mrtvog u grobu. Iz praznog groba, u koji je Josif iz Arimateje, sa prijateljem Nikodimom, sahranio Onoga koga su zvali Ravuni, Učitelju i Koji je za život sveta raspet na krstu, umro i pogreben; upravo iz tog groba bljesnula je svetlost Hristovog vaskrsenja i vere u život večni, jer Hristos, ustavši iz mrtvih, postade prvina preminulih. Iz te nade u život budućega vekazasijala je svetlost hrišćanske kulture, zapravo čitava hrišćanska civilizacija, kojom svet i danas živi.

Naša srpska pravoslavna kultura, naš pravoslavni etos, način života kojim stolećima živimo, upravo je blistavi odsjaj te svetlosti koja je zasijala iz praznog Hristovog groba, a sve žrtve – podnete za Božiju istinu i pravdu, za krst  časni i slobodu zlatnu – samo su podražavanje i nastavak te iste Hristove žrtve.

Foto: Sunčanik info

Zato grobovi šabačkih mučenika, iako prazni, i danas, poput Hristovog, svetle u tami ovoga prolaznog sveta i objavljuju sobom Hristovu pobedu nad smrću. Jer, kako ti mučenici koji su svojim životima svedočili do smrti – pravdu, istinu, poštenje, rodoljublje; kako ti koji su živeli i žive u Hristu mogu da budu mrtvi?

I na kraju, pogruzivši se u dubinu svog bića, iznesimo još jednu tragičnu činjenicu o našem srpskom narodu. Pomenusmo da smo mi Šapčani, Mačvani, Pocerci, Posavotamnavci, ali i drugi naši sunarodnici na raznim stranama, stradali i ranije – od Turaka, raznih inovernih naroda, Nemaca, bliskih nam Hrvata. Ali tog krvavog oktobra pre osamdeset godina, prvi put u istoriji, Srbi su činili masovne zločine nad Srbima.

Foto: Sunčanik info

Brat je ustao na brata. Poput Kaina koji je izobličen mržnjom ubio Avelja, tako smo i mi ubijali jedni druge. Ova tema je mučna i bolna veoma, ali  mi moramo i dužni smo, pre svega zbog budućih naraštaja, da o njoj i danas i u buduće mislimo i govorimo. Pri tome, duboko verujem da su stradalnici, koji su bačeni sa mosta, sve oprostili svojim krvnicima i da se sada, pred licem Boga živoga, mole za njih ali i za nas svoje potomke, za ovaj divni grad, za mir i slogu u našem narodu.

Foto: Sunčanik info

U tim molitvama učestvuje i Crkva vojinstvujuća na zemlji, ovde oličena u bogomspasavanoj Episkopiji šabačkoj sa svojim bogoljubivim sveštenstvom, monaštvom i vama, vernim narodom,  i predvođena vašim smernim Episkopom. Časni oci, prepodobni monasi i monahinje, draga braćo i sestre, verni narode, molimo se Bogu da nam podari mir i slogu, i molimo se jedni za druge. Da se ovo zlo nikada ne ponovi, jer smo potrebni jedni drugima”.