Advokat Branko Aleksić: Minimalna alimentacija po detetu trebalo bi da iznosi 27.600 dinara

Pitanje izdržavanja dece i izazovi kroz koje prolaze roditelji prilikom utvrđivanja alimentacije ostaju jedna od najosetljivijih tema domaćeg pravosuđa.

Iako zakon jasno definiše obaveze roditelja, praksa pokazuje da je put do ostvarivanja prava deteta često obeležen borbom koja počinje samim podnošenjem zahteva, a nastavlja se kroz dokazivanje realnih primanja i pokušaje naplate. O ovoj važnoj temi u emisiji Žena za sva vremena na televiziji K1 govorili su advokat Branko Aleksić i bivša sudija za razvode Jelena Pavićević, ukazujući na ključne probleme sa kojima se porodice suočavaju.

Kada je reč o zakonskom minimumu i kriterijumima za određivanje visine alimentacije, sudija Jelena Pavićević naglašava da sud ne gleda samo puku zaradu roditelja, već kompletnu finansijsku sliku i standard kojim to lice živi. Prilikom određivanja iznosa, utvrđuju se realne potrebe deteta koje ne obuhvataju samo hranu i odeću, već i edukaciju, igračke i socijalizaciju, sa ciljem da dete zadrži životni standard koji je imalo dok su roditelji bili u zajednici. Čak i kada je roditelj zvanično nezaposlen, sud procenjuje njegovu imovinu, automobile, način odevanja i potrošnju, a preko Narodne banke Srbije može se zatražiti i uvid u promet na računima kako bi se otkrila stvarna platežna moć.

Foto: printscreen/K1

Advokat Branko Aleksić objašnjava da zakon nudi mogućnost određivanja alimentacije kroz procenat od mesečnih primanja, koji se kreće od 15 do 50 odsto, ili u fiksnom novčanom iznosu. On ističe da se minimalni iznos izdržavanja može odrediti na osnovu statističkih podataka Ministarstva nadležnog za brigu o porodici i demografiju o naknadama za decu u hraniteljskim porodicama. Prema poslednjim podacima iz februara 2026. godine, taj iznos iznosi 55.000 dinara, što znači da bi, kada se podeli na dva roditelja, minimalna mesečna alimentacija na današnji dan trebalo da iznosi 27.600 dinara.

Ipak, put do pravične alimentacije otežavaju česti pokušaji prikrivanja imovine i visoki sudski troškovi. Aleksić upozorava da dužnici često otuđuju nepokretnosti ili ih prebacuju na članove porodice kako bi minimizirali svoju obavezu, što dovodi do dugotrajnih sudskih procesa. Dodatna prepreka su visoke tarife, gde samo sastavljanje tužbe košta 27.500 dinara, a svako ročište 32.000 dinara, na šta suprotna strana često računa, znajući da roditelj koji potražuje izdržavanje ponekad nema sredstava za pokretanje spora.

Poseban pravni apsurd javlja se kod komplikovanih postupaka gde je neophodno veštačenje institucija, čija cena prelazi 100.000 dinara. Advokat Aleksić ukazuje na to da, prema načelu pravičnosti u porodičnim odnosima, roditelj koji inicira postupak i plati veštačenje često nema pravo na nadoknadu tih troškova čak i kada uspe u sporu. Ovakva praksa, gde svaka strana snosi svoje troškove bez obzira na ishod, stvara situaciju u kojoj postupci traju godinama, dok stvarna pravda za roditelje i decu često ostaje nedostižna.