Četiri decenije najtežih iskušenja i borbe! Ovo je Dragana, medicinska sestra, koju je odlikovao Vučić: "Da biram opet, sve bih isto!"

Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave obeležen je danas u Palati Srbije odlikovanjem zaslužnih građana, a među njima našla se i Dragana Matijašević, glavna medicinska sestra.

Odlikovanja je, uz najviše počasti, uručio predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

Dragana Matijašević, koja je ove godine napunila 40 godina staža, dobila je orden za izuzetne zasluge u zdravstvenim delatnostima.

Kruna karijere

Na pitanje da li je očekivala ovaj orden i šta za nju predstavlja, kroz osmeh je odgovorila:

- Ovo je kruna moje 40-godišnje karijere. I, dalje ne mogu da verujem da sam ja odlikovana i izabrana. Nisam ni sanjala da ću se na današnji dan naći u Palati Srbije. Ponosna sam i zbunjena, pomešana su mi osećanja. Verovatno ću tek za nekoliko dana shvatiti šta mi se desilo.

Ističe da ovo priznanje ne doživljava samo kao lični uspeh, već i kao priznanje svim njenim kolegama sa kojima je četiri decenije delila najteže i najlepše trenutke.

- Ništa to ne bi bilo, naravno, da pored mog rada, truda i predanosti poslu, nije bilo mojih kolega. Hvala i ministru Zlatiboru Lončaru, koji je prepoznao sve to i predložio me za ovaj orden. Ovo je dokaz da su rad, trud, predanost i lojalnost i dalje na ceni. Dokle god radite posao koji volite i dajete 100 odsto sebe, na kraju će se to isplatiti. Počastovana sam - ističe Dragana za Informer. 

Foto: Privatna arhiva

Danas, sa 62 godine, iza sebe ima četiri decenije rada, brojne teške slučajeve, epidemije, ratna stanja, ali i bezbroj života koje je sa svojim kolegama uspela da spase. Ipak, priznaje da za svakog medicinskog radnika postoji jedno priznanje koje je veće od svakog ordena – zahvalnost pacijenta i spašen život.

- Za svakog medicinskog radnika najveće priznanje je zahvalnost pacijenata i spašen život. Kroz moju karijeru prošlo je mnogo slučajeva, mnogo epidemija, mnogo mukotrpnog rada, suza i znoja. Koliko smo samo puta plakali zajedno sa porodicama i pacijentima, koliko smo davali poslednji atom snage da spasemo ono što se činilo nespašljivim. Koliko puta smo produžili dežurstvo, jer smo imali teške pacijente i stalo nam je da ih spasemo. Koliko samo praznika, slava, dočeka Novih godina smo proveli na odeljenju. I, znate šta je zanimljivo - nikada mi nije bilo teško, nikada nisam nešto odbila niti pomislila da mi tu nije mesto - priča naša sagovornica.

Foto: Privatna arhiva

Prema njenim rečima, ovaj posao zaista ne može da radi svako.

- Za njega morate da imate želudac, morate da imate emociju, ali isto tako morate i da je sakrijete onda kada je najteže i da budete profesionalac. Meni je to i dan danas teško i često su me emocije slomile. Pogotovo kada posao radite već 40 godina - dodaje ona.

Četiri decenije, kaže, prošle su joj kao tren, ali i danas se seća najtežih slučajeva, borbi, ali i onih priča sa srećnim krajem. Prošla je, priča nam ova heroina, i NATO bomabradovanje, epidemiju koronavirusa, crvenu zonu, ali i zbrinjavanje povređenih u stravičnom požaru u Kočanima.

Glavna sestra Dragana, prisetila se i koronavirusa. Za medicinske radnike to je bila potpuno nova situacija, nešto sa čim se nikada ranije nisu susreli.

- Nismo to učili ni u knjigama, nikada se u životu nismo susreli sa nečim takvim. Ali smo hrabro pristupili tome, srčano se borili do poslednjeg daha. A tada je dah bio najveći problem zaraženih pacijenata. Oprema, maske, dezinfekcija. Često smo bili i u izolaciji, jer smo bili potencijalni prenosioci. Konstantno smo bili u crvenoj zoni. Opet, najveću snagu su davali  dobar kolektiv i svaki spašen pacijent.. I, upravo ti trenuci, kada pacijent skine kiseonik, ponovo počne da diše, nasmeje se, progovori i dobije negativan test, bili su naša najveća nagrada  - priseća se ona.

Foto: Privatna arhiva

Tokom karijere Dragana je svedočila i brojnim tragedijama. Posebno teško joj padaju slučajevi mladih ljudi, trudnica i porodilja.

Jedan slučaj trudnice koja je nosila trojke nikada neće zaboraviti. Nažalost, jedno dete je preminulo, dok su druga dva bili dečaci. Majka je bila u komi i, kako kaže Dragana, "otpisana".

- Mi smo probdeli nad njom. Dolazili smo i od kuće da pomognemo kolegama, da je zbrinemo, radili smo sve što je moglo da se uradi. Dolazili su i lekari sa drugih Klinika, to je bila duga i teška borba. Danas je ona zdrava i prava majka svojim dečacima. Radujemo joj se kada dođe na kontrolu. Pošalje nam slike da vidimo kako deca napreduju. To je zapravo najveći uspeh belog mantila i nas medicinskih radnika - napominje medicinska sestra.

- Kada 40 godina radite u jednoj ustanovi, za samo jedno dežurstvo od 24 sata mogu da napišem knjigu. Šta se sve dogodi, kakve slučajeve vidimo, kakve tužne priče, ali kakve i pobedničke priče - priča ona.

A, onda se i setila nedavne tragedije  koja je duboko potresla nju i njene kolege – požar u Kočanima, nakon kojeg su desetine mladih ljudi stigle u Urgentni centar Kliničkog centra Srbije sa stravičnim povredama.

- Te povrede su bile jezive! Mlada deca, neki su bili čak i maloletni, sa opekotinama od glave do pete. Nas je bolelo dok smo ih gledali. Svi su bili životno ugroženi, svima je život visio o koncu. Bili su u bolovima, u ranama. Daleko od svojih domova, uplašeni i okruženi ljudima koje nikada ranije nisu videli Strogo smo vodili računa o onima koji su bili u intenzivnoj nezi i o onima koji su bili na odeljenju, jer kada neko ima tolike stepene opekotina, mora veoma pažljivo da mu se pristupa - objašnjava ona, pa otkriva emotivne trenutke životne borbe:

Foto: Ministarstvo zdravlja

- Sećam se i Vskrsa. Dočekali su ga u bolnici, ali smo mi, koliko-toliko, pokušali da im napravimo porodičnu atmosferu. Farbali smo jaja, napravili uskršnje paketiće sa zekom – roze za devojčice, plave za dečake. Da bar na kratko, zaborave  na bol i brigu. A, kada dobijete bitku i kada vidite tu zahvalnost i sreću u očima njihovih roditelja, i taj dečji osmeh kada odlaze svojim kućama uz mame, tate, sestre, bake i deke, znate da radite pravu stvar. Znate da ste na pravom mestu. I zaista vam od toga veća nagrada ne treba.

Opet bih birala ovaj poziv

Dragana kaže da je svesna da je ona samo jedna u nizu medicinskih radnika koji su decenijama davali sve od sebe da spasu živote, ali da joj je posebno drago što je njen trud prepoznat.

Foto: Nemanja IvšIć

- Sigurna sam da sam ja samo jedna u nizu takvih radnika, ali, eto, ponavljam, čast mi je i zadovoljstvo što su ministar Zlatibor Lončar, Ministarstvo zdravlja, ceo kolektiv Kliničkog centra Srbije i sama Vlada prepoznali u meni tu zaslugu. Puno mi je srce, kada i posle 40 godina neko kaže: "Bravo, svaka čast, čestitamo, uspeli ste". Da se ponovo rodim, ja bih opet bila ova Dragana Matijašević, medicinska sestra koja daje poslednji atom snage za svoj posao - iskrena je ova sestra.

Foto: Privatna arhiva

Za kraj razgovora, pitali smo Draganu i koliko trpi privatan život takvog radnika, kada nam je bez oklevanja rekla:

- Ja svoj posao volim, svom poslu sam predana i na svom poslu se osećam kao kod svoje kuće. Dok ne završim posao, kući ne idem. Iskrena da budem, trpela je porodica često, ali uz podršku supruga sve je bilo lakše. Deca su, kada su bila mala, često se ljutila što mama nije uvek kući kada treba, ali danas itekako shvataju, razumeju i kažu da su ponosni. Zato ništa ne bih menjala. Ovo sam ja i ovo je poziv mog života!

BONUS VIDEO