ODRASTAO SAM U AFRICI, ALI ZA SRBIJU BIH I ŽIVOT DAO! Ovo je Miloš Đorđević (23) iz Johanezburga, koji je prešao 9.000 km da bi odslužio vojni rok u VOJSCI SRBIJE!

Roditelji su mi se devedesetih preselili u Johanezburg, gde sam rođen, ali još od detinjstva sanjam da se vratim u Srbiju i da tu odslužim vojsku. Sad mi se želja ispunila, uživam u svakom danu u kasarni u Požarevcu. Spreman sam da branim svoju zemlju, ako treba i da poginem za nju

Rođen sam u Južnoj Africi, ali celog života sanjam da se vratim u Srbiju, da odslužim vojsku i odužim dug otadžbini. I sad mi se ta želja ispunila! Ako treba, spreman sam i život da dam za svoju zemlju. Ovako svoju ispovest za Informer počinje Miloš Đorđević (23), Srbin iz Johanezburga čiji su se roditelji još devedesetih godina prošlog veka preselili u Južnu Afriku, ali on nikad nije zaboravio svoje korene. Sada već dva meseca služi vojni rok u uniformi u požarevačkoj kasarni i, kako kaže, uživa u svakom vojničkom danu.

Miloš objašnjava da se, iako je odrastao 9.000 kilometara od Srbije, uvek osećao isključivo kao Srbin i da je još kao dečak govorio da će se jednog dana vratiti u svoju zemlju i biti njen vojnik.

San o uniformi

Miloša smo zatekli kako već od rane zore na poligonu vežba u punoj vojnoj opremi, a u kratkoj pauzi ispričao nam je svoju životnu priču.
- Kada je počeo rat u Jugoslaviji devedesetih godina, otac i majka su otišli u Johanezburg, u Južnoj Africi, i tamo smo se rodili moj mlađi brat i ja. Uprkos tome što smo bili 9.000 kilometara daleko od otadžbine, vaspitani smo tako da znamo da nismo ni Afrikanci, ni Englezi, ni Holanđani nego Srbi, i svoju zemlju nikada nismo zaboravili. Zbog toga sam i odlučio da, čim završim školovanje, dođem u Srbiju i odslužim vojni rok. To je bila moja i dužnost i potreba, a siguran sam da ću nakon ovih šest meseci postati i bolji čovek. Već se tako osećam...- priča nam Miloš.

Šteta što deda ovo nije doživeo Miloš se tokom razgovora samo u jednom trenutku rastužio, i to kada je pričao o svom dedi po majci, koji je iz okoline Požarevca i koji je mnogo voleo vojsku, ali nije doživeo da mu unuk dođe u kasarnu u tom gradu. - Deda me je najiskrenije podržavao u mojoj nameri da služim vojsku u Srbiji, ali je nažalost preminuo u januaru. Mnogo mi je krivo što nije dočekao makar na sekund da me vidi ovako u uniformi, ovde u njegovom Požarevcu - raznežio se Đorđević.

Njegova hrabra odluka nije u startu naišla na odobravanje porodice, pogotovo zbog činjenice da je u Južnoj Africi našao i posao.
- Da se razumemo, porodica, rođaci i prijatelji još od mog najranijeg detinjstva znaju da volim vojsku i uniformu i stalno su mi govorili da mogu da služim pod uslovom da prvo završim školu, ali su se potajno nadali da će me te "bubice" proći. Završio sam ekonomski fakultet u Pretoriji i bio na praksi u jednoj dobroj firmi, gde mi je vlasnik ponudio posao. Međutim, ja sam se vratio u Johanezburg i podsetio oca na naš dogovor. I on me je podržao da se prijavim za služenje vojnog roka u Srbiji. Međutim, majka i rođaci nisu baš bili oduševljeni mojom idejom, ali su znali da ne mogu da me spreče - objašnjava naš sagovornik i dodaje da su ga u Srbiji mnogi gledali kao čudaka kada je rekao odakle dolazi:

- U Beogradu su me svi pitali da li sam lud, šta će mi vojska u životu, kad me čeka dobro plaćen posao. Oni nisu mogli da shvate zbog čega nakon završenog fakulteta ne odem na more, izlazim, pijem i jurim devojke, već celo leto žrtvujem da se valjam po prašini u kasarni. Već u okolini Kraljeva, odakle mi je otac, dočekali su me drugačiji stavovi, jer su mi neki moji prijatelji iz detinjstva rekli da i oni posle fakulteta planiraju da služe vojsku.

Kažu da sam lud Prijatelji iz Beograda su mu govorili da sam lud što idem u vojsku, ali u Kraljevu, odakle mi je otac, razumeju moju želju

Ovaj hrabri mladić tako je dobio priliku da od marta zaduži uniformu. Kako tvrdi, u vojsci mu ništa nije teško osim činjenice da ne govori baš perfektno srpski jezik.
- Prvo sam bio u Valjevu na obuci, a sada u Požarevcu i zaista mi se dopada sve ovo. Za razliku od drugih mladih ljudi iz Srbije kojima je teško da ustanu u pet, pa samo čekaju pauzu da zapale cigaru, meni ništa od toga nije problem. Samo me brine to što ne govorim savršeno jezik, pa mi poneku reč prevode na engleski. Za razliku od drugara sa klase, ja sam u Africi išao u engleski internat, gde sam od malih nogu učen da moram da nosim uniformu i kratko podšišanu kosu, kao i da krevet mora da bude namešten bez greške - kaže Miloš, koji je u Požarevcu već dobio nadimak Afrika.

Pošto je pešadinac na minobacačima, Miloš nam je otkrio da mu je najveći san da ispali minu na Pasuljanskim livadama.
- Sviđa mi se pucanje iz automatske puške, još više sam se oduševio kada smo bacali bombe, ali sam ipak najviše fasciniran minobacačem. Stalno ga zagledam sa svih strana, svaki šraf, da vidim kako sistem funkcioniše... San mi je da na Pasuljanskim livadama ispalim svoju prvu minu - otkriva Đorđević.

Uvek tu za Srbiju

Na naše pitanje da li je svestan da je time što je zadužio uniformu preuzeo i odgovornost da će jednoga dana, ako zatreba, morati i da brani Srbiju, Miloš je spremno odgovorio:

Svi kao jedan Uprkos tome što su svi kadeti došli sa različitih strana zemlje i sveta, Miloš nas uverava da su sada svi kao jedan i da ne daju na sebe. - Svako od nas 11, koliko nas je bilo u Valjevu, bio je iz različitog grada u Srbiji, i uz to je bio jedan dečko sa Kosova, i ja iz Afrike. Posle smo se u Požarevcu uklopili sa još dve grupe koje su bile u nekim drugim gradovima i formiralo se odeljenje od nas 21. Nakon samo tri dana svi smo postali jedan tim i ne damo nikome na nas. To je to zajedništvo koje vam daje samo vojska i napori kroz koje zajedno prolazite - konstatovao je naš sagovornik.

- Svestan sam odgovornosti koju sam preuzeo na sebe. Kada završim obuku, vratiću se u Južnu Afriku da radim, ali sam za svoju otadžbinu uvek tu. Spreman sam da, ukoliko jednoga dana zatreba, dam i život za Srbiju i njenu slobodu.

Inače, Đorđević nam se pohvalio da ga je budući poslodavac podržao u nameri da ode u vojsku.

- Moja porodica se plašila da ću zbog vojske izgubiti ponuđeni posao, jer ko će normalan da čeka klinca-početnika šest meseci. Međutim, moj gazda je Jevrejin iz Izraela i on se oduševio mojom odlukom i obećao mi je da me sigurno čeka posao kada se vratim. On je i svoje sinove poslao u Izrael u vojsku jer se to kod njih ne dovodi u pitanje. Čak mi je rekao da će mi to dobro doći za posao kojim ću se baviti, jer ću steći odgovornost i radne navike. A i ako ne naučim da kao šef sobe nateram 20 mladića da ustanu na vreme i zategnu krevet, kako ću sutra upravljati fabrikom od 1.000 ljudi - zaključuje Miloš.

Vojnički pasulj bez premca Iako je afrička kuhinja znatno drugačija od srpske, Miloš tvrdi da je vojničkim pasuljem oduševljen. - Južna Afrika je multikulturalna zemlja i tamo bukvalno svaki dan jedete hranu neke druge nacionalne kuhinje. Međutim, mi smo ipak tradicionalna srpska porodica i ja sam sve naše specijalitete, od sarme do punjenih paprika, jeo u svojoj kući. Zbog toga mi se i hrana u vojsci mnogo dopada, pogotovo kada je na meniju vojnički pasulj - kaže Miloš.