SRBIJA JE SPAS, A NE JEB... EVROPA! MIGRANTI IZ PAKISTANA I IRANA TVRDE: Srbi najbolje pokazuju šta je humanost!

Migranti Mahana Jami iz Irana i Azar Kan iz Pakistana, smešteni u Bosilegradu i Obrenovcu, žele da ostanu

Na neizvesnom putu od svojih otadžbina do obećane Evrope, od polovine 2015. godine, kroz Srbiju je prošlo više od 920.000 migranata. U teškim danima strepnje, nade, bola, čak i poniženja koje su doživljavali na svom trnovitom maratonu prema tako željenom Zapadu, nisu skrivali zahvalnost prema Srbiji. 

Često su govorili da je bila jedina zemlja na „migrantskoj ruti" u kojoj su primljeni kao ljudi, jedina zemlja koja je pokazala solidarnost i humanost.

Većina njih ipak je nastavila svoj put. Prema podacima Komesarijata za izbeglice, u 16 prihvatnih i centara za azil širom Srbije, smešteno je oko 4.000 migranata. Među njima su i Mahana Jami (34) iz Irana i Azar Kan (27) iz Pakistana. Ona u Bosilegradu, on u Obrenovcu. Ne poznaju se, nikada se nisu sreli, ali nešto im je, ipak, zajedničko: još imaju san i veru u budućnost. Azar je vidi u Srbiji. Mahana je želela u Nemačku, a sada bi volela da ostane u našoj zemlji.

- Više od decenije pokušavala sam da nađem razumevanje i podršku u svom Teheranu, ali nisam uspela - priča Mahana, sa osmehom na licu koji potpuno zasenjuje invalidska kolica koja su joj neophodna od detinjstva, kada je zbog loše vakcine obolela od dečje paralize. - Vlasnica sam jednog Ginisovog i šest nacionalnih sportskih rekorda u paradisciplinama. Želela sam da ostanem u svojoj domovini, otvorila teretanu za žene, trenirala mlade devojke, branila boje svoje zemlje na brojnim takmičenjima, ali nije pomoglo. Nakupilo se u meni mnogo ogorčenja i, istovremeno, nade da negde u Evropi moje znanje i veštine mogu biti od koristi drugima. Možda i ovde u zemlji čiji narod nam je najbolje pokazao šta je humanost.

Pre četiri meseca naša sagovornica je sa suprugom Muštabom Sadegijem, njihovim usvojenim sinom Šajanom Safavijem i menadžerom Hažirom Naderijem, krenula na Zapad. Put je vodio preko Turske do Srbije. Od oktobra je u Centru za prihvat migranata u Bosilegradu.

SRBIJU KOČE FRANCUSKA I HOLANDIJA, NE ŽELE NAS U EU: Austrija otkriva da za PARIZ MI NISMO DEO EVROPE!

- Invalidska kolica me ne sprečavaju da ostvarujem snove - kaže Mahana. - Vežbam od 13. godine, a sport mi omogućava da testiram svoje granice. U Ginisovu knjigu rekorda ušla sam 2012. godine prešavši na rukama 1.864 stepenika do vrha tornja Milad u Teheranu. Nacionalne pararekorde i zlatne medalje osvojila sam kada sam podigla 127 kilograma tegova, preplivala 64 kilometra uz reku, osvojila dve zlatne medalje u streličarstvu…

Njen menadžer, Hažir Naderi, veruje da Mahana može da uradi sve što poželi:

- Neverovatna je žena, puna energije i novih ideja. U kampu je jedina sa invaliditetom, a najbolje raspoložena. Sa decom se igra, sa odraslima peva. I, sve vreme iskreno se nada susretu sa nekim iz Paraolimpijskog komiteta Srbije.

Foto: Tanjug

I dok se Mahana dvoumi gde bi živela, Azar je odlučio da ostane u Srbiji. Iako mu to nije bila prvobitna namera, sada ima azil i privremenu ličnu kartu naše zemlje.

- Došao sam pre dve godine i nameravao sam da nastavim prema Nemačkoj - priča Azar. - Prošao sam jednogodišnje izbegličko iskustvo u Iranu, Turskoj i Bugarskoj, i tek ovde u Srbiji prihvaćen sam kao čovek. Ovde sam prvi put istinski odahnuo, odagnao strah… Zaposlenima iz Komesarijata rekao sam da sam pravnik, ali i da sam svestan da moja diploma ovde ne vredi mnogo. Zato sam im i naglasio da mogu da radim mnogo poslova, da sam vešt u raznim zanatima.

Malo pomalo pokazalo se da je tako. Pridružio se Igoru i Željku, radnicima Komesarijata u stolarskoj i bravarskoj radionici, sa kojima poslednje dve godine provodi najviše vremena.

ŠTA AKO SRBI "SRUŠE" GRANICU NA DRINI kao odgovor na to što ŠIPTARI UKIDAJU GRANICU SA ALBANIJOM?!

- Počeo sam da učim jezik, da idem u školu, da razgovaram sa ljudima - kaže Azar. - Najviše vremena pomažem stolarima, a u slobodno vreme, dok mislim na majku koja je ostala u mom rodnom Abutabadu, mašinicom na šperploči izrađujem portrete poznatih. Uradio sam likove Džonija Štulića, Nikole Tesle, Pavla Vuisića, Mika Džegera, Čarlsa Bukovskog, Fredija Merkjurija… I, posebno jednu pticu - feniks, jer poput nje "izgoreo" sam na svom migrantskom putu, a ovde u Srbiji ponovo sam se rodio. I želim da ostanem ovde.

Jasno mu je, veli, da se na Zapadu bogatije živi, ali ljudi su ga, kaže, ovde „kupili" za sva vremena:

- Verujem da će mi se ostvariti želja da radom uzvratim sve što mi je pruženo. Da potvrdim Senekine reči da „nijedna zemlja nije zemlja izgnanstva, već druga otadžbina".