STRAH JE UOBIČAJENA LJUDSKA REAKCIJA, NEMA ČOVEKA KOJI GA NE OSEĆA! Dr Srđa Janković otkrio kako mu je pandemija PROMENILA NAČIN ŽIVOTA

Epidemija korone dala je nekim aspektima mog profesionalnog iskustva potpuno novi značaj. Malo ko od nas je doživeo nešto slično. Želeo sam da pružim svoj doprinos, a i ako bih osetio umor, setio bih se kolega koje u Covid ambulantama spasavaju živote obolelih, kaže za "Blic" imunolog Srđa Janković, govoreći iz ličnog ugla o borbi sa virusom u prethodna dva meseca.

Kako ste kao lekar doživeli prethodna dva meseca?

- Iako zarazne bolesti prate čovečanstvo od pamtiveka, tekuća pandemija je u mnogo čemu iskustvo sa kakvim se niko od nas dosad nije susreo. Svest o tome, kao i mogućnost da svi zajedno delamo kako bismo sačuvali što više ljudskih života, veoma je jak izvor motivacije. Stoga sam prethodna dva meseca doživeo pre svega kao vreme velike borbe u kojoj svako ima priliku da pruži doprinos, ali i velike želje da i ja pružim svoj doprinos, ma koliko bio skroman.

Kako je izgledao vaš radni dan?

- Moje radno vreme bilo je podeljeno između Univerzitetske dečje klinike i obraćanja javnosti putem medija u vezi sa suzbijanjem epidemije. Docnije sam uključen i u Krizni štab. To znači da sam uvek gledao da organizujem dan tako da najbolje rasporedim obaveze i dosta sam se kretao.

Koliko ste odsustvovali od kuće, koliko ste spavali, koliko ste navike menjali za vreme trajanja vanrednog stanja?

- Svakako da smo svi promenili navike u ovom periodu i prilagodili se, koliko je moguće, potrebama situacije. Mogu da kažem da sam s porodicom uglavnom provodio jutro i veče. Verovatno sam spavao nešto manje nego u redovnim okolnostima, ali ne u toj meri da bi mi tako nešto predstavljalo problem. Motivacija koju sam maločas pomenuo je najveći deo vremena bila sasvim dovoljna da odagna svaki osećaj umora. Osim toga, ako bih se i osetio umorno, pomislio bih na koleginice i kolege u ambulantama, na prvoj liniji odbrane protiv epidemije, i na sve druge koji su provodili po čitave dane pružajući doprinos na svojim radnim mestima.

Foto: printsvreen

Jeste li bili odvojeni od porodice kao neki lekari?

- U mom slučaju se za time nije ukazala potreba, mada sam u svakom trenutku na tako nešto morao da budem spreman u slučaju da se ipak ukaže.

Jeste li imali slično iskustvo poput ovog s koronom u karijeri?

- Ne mogu da kažem da sam ikada doživeo išta slično, i mislim da to umnogome važi za sve nas. Ipak, pojedini aspekti mog profesionalnog iskustva sada su dobili nov značaj i mogao sam da ih sagledam u sasvim novom svetlu.

Koliko ste naučili i koliki je bio izazov?

- Poznato je da u vanrednim i kriznim situacijama ljudi najbrže i najviše napreduju u svakom pogledu. Mogu da kažem da sam i ja to osetio, kako u smislu sticanja znanja i iskustva, tako i u smislu boljeg upoznavanja sebe.

Da li možete da nam otkrijete jeste li imali neki strah u vezi sa koronom i šta je to bilo?

- Strah je uobičajena ljudska reakcija i ima svoje mesto u našim životima, nimalo nevažno mesto. Nema čoveka koji strah ne oseća, a hrabrost, kao što je nadahnuto primetio Karl Gustav Jung, nije nepostojanje straha, već sposobnost da mu se voljom odupremo. Ipak, ne mogu reći da sam osećao ili da osećam neposredan strah od same zaraze, niti bi takav strah bio iole svrsishodan, jer joj nisam ni bio neposredno izložen. Ali određena doza usredsređenosti i svesti o važnosti naših odluka, mera i postupaka, svega onoga što činimo, svakako je bila prisutna sve vreme. I sada je.