NE DAJ ME ČIKO, NE DAJ ME! Ovo su poslednje reči male Anke koju su USTAŠE OTELE IZ OČEVOG ZAGRLJAJA, tada ju je poslednji put video!

Jasenovac je bio najveći logor smrti u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj na prostoru okupirane Jugoslavije za vreme Drugog svetskog rata, samo tridesetak kilometara nizvodno nalazio se logor u kojem su prevashodno bili stacionirane žene i deca.

Veliki broj nedužnih života je tada oduzet od strane ustaša koje nisu birali način kako će zauvek da se "reše" Srpkinja, ali i njihove dece. 

Anka Ilišević rođena je 1938. godine u selu Vrbaška, opština Bosanska Gradiška, od oca Milovana i majke Zorke. Posle etničkog čišćenja  na Kozari 1942. godine sa ocem je u koloni odvedena preko savskog mosta u Staru Gradišku.

Ustaša ju je oteo iz ruku njenog oca, a ona je vikala: "Ne daj me, čiko, ne daj me!" i  nakon toga Anka nikad više nije viđena.

Jedino svedočanstvo o njenom postojanju jeste fotografija koju je sačuvao unuk Ankinog oca Mladen Ilišević. 

Neko je iz očaja zabeležio: "Kad ne bi bilo dece, ratovi bi sigurno bili manje strašni". 

Svedočenja prežiovelih stvaraju jezu u kostima: "Jednog septembarskog dana 1942. ustaše su ispraznile sve sobe. Žene i devojke su povezali žicom u hodniku. Noć i reka njih su progutali. I decu u povoju ustaše su, kao lutke, bacale za majkama" - pričao je preživeli. 

Ankin život od samo četiri leta prekinut je od strane surovih i brutalnih ubica koji su vodili ozloglašene kapmove.