ČEKALA ME OPERACIJA NA DEDINJU, MNOGO SAM SE PLAŠILA... ONDA SAM SHVATILA, KORONA TU NEMA ŠANSE! ALI, BUKVALNO! Ljudi, oni čiste i zidove i podove i dušek...! A, tek kako paze na vas...

Naša čitateljka poslala nam je interesantnu priču sa Instituta za kardiovaskularne bolesti Dedinje. Ona je morala na operaciju u vreme korone. Svi smo se pitali da li se leče pacijenti koji ne boluju od kovida i kako izgleda lečenje u doba ove pošasti, ali ovakvo iskustvo nismo očekivali. Pročitajte i uverite se sami

- Gde baš sad u vreme korone da završim u bolnici? Nisam mogla da se smirim dok sam vozila ka Institutu za kardiovaskularne bolesti Dedinje. Gužva, nema gde da se parkira, odlično, ko zna šta me tek tamo čeka. Prilazim bolnici i vidim gužvu, gomila ljudi. Super, ovo će trajati večno. 

Ispred bolnice postavljeni su kontejneri, kao na gradilištu, ali čisti i lepi. Tu se vrši pregled. Ljudi čekaju, nema nervoze. Dolazim na red, ulazim u kontejner... Malo je, nema baš mnogo prostora. Malo, za mene, a došla sam samo na pregled, kako li je tek doktorima i sestrama koji ovde borave ceo dan?! 

Uprkos mojim očekivanjima, čekaju me nasmejane oči i ljubazan glas (lice im ne vidim od maske), ali svakako iznenađujući prijem. Naravno da je iznenađujući, kada si u Domu zdravlja u Batajnici čekala dva i po sata samo da dobiješ uput, govorim sebi. Zato i ne očekujem ovakav odnos, jer mi je ovo prvi put u bolnici. Jedino iskustvo koje imam je iz pomenutog Doma zdravlja, a ono se u tri reči svodi na "čekanje, čekanje, čekanje".

Dakle, divne sestre mi uzimaju bris iz nosa i grla, iako sam ja već donela nalaz serološkog testa da nemam koronu. Nije ni čudo, koliko dugo se već bore sa koronom i šta su sve prošli, moraju da budu sigurni. Nakon što su stigli rezultati testa, sestra me uvodi u bolnicu, idem na snimanje pluća. 

- Čoveče, kakve mere preduzimaju, 68 puta su me testirali da bih ušla - kuckam poruku drugarici.

Foto: Privatna arhiva

Operacija i šok utisak

Moram na operaciju. Nebitno čega, tema ovog teksta nisam ja. Samo da kažem da je ovakav odnos prema svim pacijentia. Spremaju mi krevet, dok čekam, gledam kako dezinfikuju mesto gde je ležao čovek kome su odsekli nogu. Da nisam videla svojim očima, ne bih verovala, bukvalno dezinfikuju i zid i pod i dušek, sve.

Ali ono što mene i dalje iznenađuje je "Mila, draga, mala"... Tako mi se sestre obraćaju. Ja sam na putu do sobe videla nekoliko teških bolesnika i to mi je "ubilo" raspoloženje, a one su vesele. Zaista čudno.

Razgovaram sa jednim, pa sa drugim doktorom, uzimaju mi istoriju bolesti. Sa mnom u sobi su jedna starija žena i čovek. Ima osam kreveta, a nas troje. Ponovo te mere. Sestre su ljubazne i prema njima, naravno. Prosto, takve su.

Dok mi daju infuziju, ležim i slušam njihove razgovore po hodniku.

- Hej, sutra neću biti tu, idem u Batajnicu.

- A ti si sutra, ja ću sledeće nedelje verovatno.

U Batajnicu, kovid bolnicu. Govore veselim glasom, kao da je to normalno da idu na ispomoć. Prosto, već su navikli.

Foto: Privatna arhiva

U operacionoj sali smeh 

A onda je došao trenutak za operaciju. Voze me u operacionu salu. Pomalo me je strah. Ljudi stoje na vratima soba i gledaju dok prolazim, niko ne sme da izađe iz sobe, takva su korona pravila, nema mešanja pacijenata.

A u sali, ludilo.

Potpuno naga, prekrivena samo čaršafom, sedim na operacionom stolu dok mi daju epidural. Doktorka koja će me, zajedno sa mojim doktorom operisati, sedi na krevetu kojim su me dovezli i mlati nogama, kao dete, čeka da me pripreme. Ona je tako opuštena, njoj je to rutina. To mi uliva poverenje, daje nadu da će sve biti u redu. Pitaju me čime se bavim, šale se. I doktorka anesteziolog se šali. Kažem joj da ta anestezija ne deluje na mene, a ona se smeje.

- Bože, kako volim ovu ekipu koja danas radi, ovo će biti baš super dan - kaže anesteziolog.

Sve što rade, objašnjavaju mi. Svaki korak. Međutim, na kraju su ipak morali da me uspavaju. To mi nisu najavili, prosto, ni ne sećam se trenutka kada sam zaspala. Sećam se da se u jednom trenutku budim i da mi je hladno. Oko mene je doktorka i sestre. Pitam gde je moj doktor. Objašnjavaju mi da je sve završeno i da će doktor doći kasnije da me obiđe.

Doktor Bane

Sve vreme govorim "moj doktor", a nisam vam objasnila ko je čovek. Namerno u ovom tekstu izbegavam imena, ne zato što bi bilo kome od njih bio problem da to kažem, već zato što ću sigurno zaboraviti nekog. Puno ime i prezime znam samo nekolicini. Imenovaću samo glavnog. Dakle, moj doktor, Branko, kojeg svi u bolnici zovu Bane jako je neobičan čovek. Ima dugu kosu, deluje urbano. A opet, ima neke tako tradicionalne izjave. U operacionoj sali nosi crnu kapicu, šaljivo sa društvom sam ga zvala "Doktor Smrt". Deluje zastrašujuće, a divan, veseo i pozitivan čovek. Pun energije. Prva tri puta kada sam ga videla, vikao je. Pomislih "nezgodan čovek". Nijednom nije vikao na mene, da se razumemo. Vikao je jer nesposobnjakovići u Domu zdravlja ne znaju da napišu uput. Vikao je jer je čovek iz moje sobe tražio da zapali cigaru u bolnici. 

A svaka vika završavala se istom rečenicom.

- Mi treba da im objašnjavamo kako da pišu uput, pored sveg posla ovde. A onda idemo i u Batajnicu (kovid bolnicu). 

- Vi hoćete da zapalite cigaru, vama je do pušenja, a mi idemo po Batajnicama i mučimo se zbog vas, da bi vama bilo bolje - grmeo je doktor Bane.

A onda se okrenuo ka meni (srećom, ja sam nepušač) i ljubazno mi previo ranu, pitao kako sam, da li me boli.

Zašto su oni naši heroji

I to je suština svega. To je sve što treba da znate o ovim herojima. Rade u svojim bolnicama, onda ih na smenu šalju u kovid bolnicu u Batajnici koja je popunila svoje kapacitete, ti ljudi padaju s nogu. 

A onda dođu i pitaju vas "Mila, da li te boli nešto, treba li da ti donesem kafu" (verovali ili ne, medicinske sestre donose i kafu sa automata, jer je kretanje zbog korone zabranjeno pacijentima). 

Ljudi, kapa dole za naše lekare, iako prinuđena da provedem vreme tamo, čast mi je da sam imala prilike da upoznam takve ljude.

Ljudine!