RUŽICA DIMIĆ SE PORAĐALA DOK SU AVIONI NATO PAKTA POGODILI KBC "DR DRAGIŠA MIŠOVIĆ" ! Rodila sina Ognjena u plamenu bombi!

Te noći, 20. maja 1999, samo sam se bojala da u tom paklu ne izgubim sina. Od detonacije, sa plafona i zidova malter je padao na nas. Komadi stakla sa prozora leteli su svuda unaokolo i sekli nas dok smo ležale bespomoćne u krevetima, priča Ružica Dimić

Novi životi rađali su se svakodnevno u Srbiji prkoseći NATO bombama koje su besomučno padale na našu zemlju. A onda je napadnuta bolnica puna tek rođenih beba, žena i drugih pacijenata!
Dvadesetdvogodišnji Beograđanin Ognjen Lilić, kako mu samo ime kaže, rođen je u ognju bombi. Na svet je došao carskim rezom na radost majke Ružice Dimić i oca Miodraga. Njihova sreća se na tren pomutila, u noći 20. maja 1999. kada je NATO zasuo bombama KBC "Dr Dragiša Mišović" u kom su, pored Ružice, ležale još tri majke. Delovi zidova pali su po njima. Staklo s odvaljenh prozora letelo je svuda unaokolo i seklo je porodilje po licima.

Foto: Informer

Sreća i strah

- Suze, jecaji. I neizmerna sreća što sam rodila sina. Verovala sam da sam u bolnici najsigurnija, međutim, tog 20. maja 1999. ispostavilo se da to nije tačno i da nigde nismo bili bezbedni. Samo sam se bojala da u tom paklu ne izgubim sina - počinje svoju potresnu ispovest Ružica Dimić, jedna od četiri porodilje koje su te noći ležale na intenzivnoj nezi tek se budeći iz anestezije posle carskog reza:

- Obzirom na to da su u to vreme gađali benzinske stanice, očekivali smo, da će, možda, meta biti i pumpa u blizini bolnice. Nešto posle ponoći počelo je bombardovanje, a kako su detonacije bivale sve snažnije, osećali smo da su sve bliže nama. Nekoliko minuta pre udara rakete pomislila sam da je sledeća meta baš ta pumpa u blizini. Nedugo zatim samo je snažno puklo, osetila se detonacija, podrhtavanje tla i jeziv prasak. Prestali su svi jauci porodilja. I one u najvećim bolovima od porođaja su zanemele od straha i šoka. Nastao je tajac dok je sa plafona i zidova malter padao na nas, a komadi stakla leteli i sekli nas dok smo bile u krevetima - priseća se Ružica.
Osoblje bolnice se ekspresno organizovalo i krenula je evakuacija. Gotovo filmski, kao na traci, bez jauka i suvišnih pitanja. U podrum su prvo evakuisane bebe, odmah zatim i porodilje i trudnice. Ukupno 42 žene. Ružica svog sina još nije videla. Malenog Ognjena uzela je u ruke tek kada su ih prevezli u bolnicu 'Narodni front', nekih 16 sati nakon evakuacije.

Foto: Informer

Traume ne prolaze

Ružica je odlučila da se porodi baš u Ginekološko-akušerskoj klinici KBC 'Dr Dragiša Mišović' jer je tu i radila kao medicinska sestra. Znala je kolege i to joj je bila druga kuća. Znala je da je u sigurnim rukama. Strah je postojao samo od agresora sa neba i mogućih novih napada koji bi ih pobili.

- Mislila sam, tada, da će i svaka sledeća bomba udariti u bolnicu, da neće prestajati da nas gađaju, kad su već jednom to uradili, iako se bolnica nikad ne gađa. Mislila sam da nas neće biti - kaže Ružica.

I posle dvadeset dve godine od događaja, ona i dalje ima traume. Briše suze.

- Bila sam ubeđena da se neću rasplakati. I posle toliko godina, kada se setim svega toga, bude teško. Ostala je neka tuga od tad, neki strah. Bojala sam se za Ognjenovo zdravlje posle izlaska iz bolnice. Kad god je bio bolestan, strahovala sam da nije neki osiromašeni uranijum, zračenje ili slično. Hvala Bogu, nijedan strah se nije obistinio. Ognjen je izrastao u zdravog mladića, sprema se da postane policajac - osmehuje se Ružica gledajući u sina Ognjena.