TREBA LI DA SE STIDIM ŠTO SAM SRBIN BEZ IĆ I POTOMAK ŽRTAVA USTAŠKIH ZLOČINA? Danas držimo sveću i gutamo suze

Moje ime je Dejan, a prezime Katalina. Neko ga akcentuje na A, a neko na I. Ne zna se šta je tačno. Ima raznih tumačenja. Celog života me pitaju za moje prezime - čije je, odakle je, kakvo je... Da li sam Hrvat ili Italijan?

Odgovor bi trebalo da bude lak i zabavan. Šta može da bude toliko komplikovano? Kažeš odakle su tvoji koreni i jasno je odakle je prezime.

Moji su iz Bosne, danas je taj kraj deo Republike Srpske, iz jednog malog brdskog sela u blizini Banjaluke. Selo se zove Drakulić i u njemu ne živi Drakula. Najpoznatije je po tome što u njemu pola veka vladaju grobna tišina i muk. Najpoznatije je po tome što je u njemu tek dvadeset godina nakon Drugog svetskog rata podignut spomenik žrtvama sa sve petokrakom i smanjenim brojem mrtvih, a i takav, naopak, smetao je svemu što je Titova Jugoslavija želela da predstavlja - zajednicu bradskih naroda i narodnosti koji žive u sreći i slozi. Drakulić, kao i ostala okolna sela, nije se uklapao u ovu sliku. Kako da se uklopi kada je tu za samo jedan dan, 7. februara 1942, pobijeno više od 2.3000 srpskih civila; samo u Drakuliću - 1.363 (ne zaokružujem brojke jer ovde govorimo o ljudskim životima i svaki je bitan). Među žrtvama je bilo 551. dete mlađe od 12 godina, a ostatak su činili tinejdžeri, starci i žene, jer su muškarci većinom bili u zarobljeništvu. Veliki broj te dece, žena i staraca nosilo je moje "čudno" prezime. Baš zbog toga nas je dugo, u toj "ravnopravnoj" Jugoslaviji, bilo toliko da smo se mogli prebrojati na prste jedne ruke.

Moj deda Sava, koji je kao oficir vojske Kraljevine Jugoslavije nakon aprilskog sloma bio u zarobljeništvu u to vreme, uspeo je da preživi Drugi svetski rat, ali kao i da nije. Retko je pričao nakon toga, zbog bola i sramote. Izjedalo ga je nešto, neka bolest duše koja ga je odvela u preranu smrt kojoj se nije ni opirao.

Izgubio je celu familiju tog dana, svi ti ljudi koji su postali samo brojevi srpskog stradanja oko kojih se spore maliciozni političari i zluradi istoričari, bili su njegovi rođaci, njegovi najmiliji i najbliži. Mnogu dečicu, koja su tada smrtno unakažena, držao je u naručju na krštenju i tokom proslava rođendana, kada su muškarci nosili svečane bele košulje, a žene bele haljine i tesne jeleke.

Moj deda, očigledno, nikad nije mogao da izbaci iz glave te scene. Moji rođaci, i rođaci svih nas koji potičemo iz Drakulića, Šargovca i Motika - ovo morate da shvatite - nisu ubijeni, nego su iskasapljeni!!!

Ti neljudi, mentalni bolesnici, monstrumi, razbijali su im glave "srbomlatom" i klali ih "srbosjekom", nisu se udostojili ni da troše municiju na njih. Neko je rekao da nisu želeli da prave buku i uzbune Srbe iz drugih sela kako im ne bi pobegli. Drugi kažu da su ih namerno ovako unakažavali jer su voleli da se iživljavaju.

Kako god bilo: nestalo je dve hiljade i tri stotine ljudskih duša za svega nekoliko sati!!!

Takođe treba da zapamtite i ova imena. Mile Budak je bio ideolog ustaškog klanja, a njegova ideologija je glasila: „Ubijanjem jedne trećine, proterivanjem druge trećine i asimiliranjem preostale trećine“ Srba, grkoistočnjaka, stvoriće se čista Nezavisna država Hrvatska. Katolički sveštenik, fratar Miroslav Filipović, fra Sotona, predvodio je koljače. Kapetan Josip Mišlov je komandovao ustaškim odredima iz Zagreba i Banjaluke. Sve je rađeno po planu lokalnog ustaškog funkcionera doktora Viktora Gutića. Oni su komandovali Poglavnikovim tjelesnim sdrugom i 8. ustaškim bataljonom!

Svi su oni osuđeni na smrt posle rata i obešeni. Što je, mora se priznati, vrlo dostojanstvena i bezbolna kazna za njih. To što je njima učinjeno nije čak ni kazna već blagoslov.

Zvuči vam pregrubo?!

Postoje svedočanstva malobrojnih preživelih. A i ti koji su preživeli su mahom poludeli. U pitanju je, u pravom smislu te reči - HOROR! Niko ne može da ostane normalan posle toga. Tog klanja ljudi na kućnim ognjištima od ranog jutra do 2 sata popodne! Tekli su potoci krvi po snegu, ljudi i deca su istrčavali bosi i polugoli iz kuća pokušavajući da pobegnu u šumu i spasu se, ali su ih demoni u uniformama sa šahovnicom sustizali i klali, lomili lobanje, kopali oči... Ženama su zadizali suknje i gurali bajonete među noge! Bebama su kopali oči!

Ti ljudi su pobijeni samo zato što su bili Srbi!

Oni su bili mirni i potpuno nedužni, nisu pružali nikakav otpor satanističkim NDH vlastima, tako da ovi zločini čak ne predstavljaju ni neku odmazdu za bilo šta.

NIJE BILO NIKAKVOG POVODA ZA OVAJ MASAKR!

Reč je o najobičnijem iživljavanju. A preklani su i umlaćeni apsolutno svi Srbi koji su se tog jutra zatekli kod kuće i oko nje!

UPOZORENJE! OVAJ DEO NEMOJTE DA ČITATE AKO NE ŽELITE DA IMATE NOĆNE MORE!

Fratar Miroslav Filipović, prema originalnim ustaškim dokumentima iz tog vremena, na čelu ustaške grupe, 7. februara 1942. u selu Rakovica učestvovao je u ubistvu krampovima 52 radnika Srbina, a zatim u selu Drakulić zajedno sa bratstvom samostana Petrićevac je pobio oko 1.500 Srba. U selu je preživela samo jedna žena, Lenka, sa svoje petoro dece, te još jedno dete, čije su roditelje ubili. Lenka je kasnije poludela.

Srbe su lovili i ubijali po okolnim zaseocima. Ukupno je tog dana ubijeno oko 2.300 Srba. Vrhunac divljaštva je bio pokolj šezdesetoro dece, koje su zatekli u školi. Fra Filipović je odvojio katoličku i muslimansku decu, a srpskoj deci su sekli glave. Učiteljica, koja je sve to morala da gleda, poludela je.

U učionicu je iznenada za vreme časa ušao fratar Miroslav Filipović, zabeležio je svedočanstvo nesrećne učiteljice Lazar Lukajić u knjizi "Fratri i ustaše kolju - zločinci i svedoci", sa 12 svojih ustaša, oponašajući Isusa Hrista i 12 njegovih apostola. Njega sam odranije dobro poznavala. Poznavala su ga i deca, jer je fratar često prolazio kroz Drakulić, Šargovac i Motike. Bio je obučen u novu ustašku uniformu. Ustaše su stale pored katedre i školske table, okrenuti prema klupama i deci…

Zatim je fra Filipović zamolio učiteljicu da izvede iz klupe jedno srpsko dete. Učiteljica, ne sluteći šta će biti, izvela je lepuškastu i urednu devojčicu Radojku Glamočanin, ćerku uglednog domaćina Đure Glamočanina, koji je tada bio u zarobljeništvu u Nemačkoj i na taj način preživio rat.

Fratar je nežno prihvatio dete, podigao ga na katedru i onda počeo polako, natenane, da ga kolje pred ostalom decom, učiteljicom i ustašama. U učionici je nastala vriska i panika. Užasnuta deca su vrištala i skakala. A Filipović se smireno i jezuitski dostojanstveno obratio svojim ustašama: "Ustaše, ovo ja u ime Boga pokrštavam ove izrode, a vi slijedite moj put. Ja prvi primam sav geh na moju dušu, a vas ću ispovedim i razrešiti svih greha."

Onda je fra Filipović naredio učiteljici da svu srpsku decu izvede u dvorište. Potom je otišao u drugu učionicu, pa je i učiteljici Mari Tunjić naredio da izvede svu srpsku decu. U dvorištu je, na utabanom snegu, ukrug postavio ustaše, pa naredio deci da trče pored njih. Kako koje dete naleti, ustaša ga prikolje i izmrcvari. I sve tako dok sva deca nisu poklana.

Moji rođaci, maleni, bili su u toj školi. Trčali su po tom dvorištu. U smrt. Groznu smrt od noža i bajoneta. Za šta su kažnjeni? Zbog čega su zaklani? Samo zato što su mali Srbi? Pravoslavci? Grkoistočnjaci?

Kako se mogu opravdati ovakvi zločini?

Jedno vreme sam često sredinom dvehiljaditih išao poslom u Hrvatsku i u Zagrebu bi me domaćini, uz ručak ili kaficu - u opuštenoj atmosferi, pitali kakvo je to moje prezime i odakle potiče, da nisam "možebiti Talijan", pa bih im ispričao.

A onda...

Muk za stolom.

Par minuta niko ne zna šta da kaže.

Šta uopšte može da se kaže?

Teška je to priča. Uopšte nije za opuštenu atmosferu. Možda je baš zbog toga mnogi izbegavaju, naročito umetnici, jer ne postoji nijedan način da se ona ispriča na prijatniji i lepši način. Svaki film na ovu temu bio bi jeziv i pretežak za gledanje; puki katalog besmislenog stradanja i bolesnog iživljavanja. Ovo je priča za Frojda i Frankla - možda su oni mogli da objasne kakvi su to psihopatski karakteri došli na vlast u Hrvatskoj tokom Drugog svetskog rata, čime su dojeni i kako je moguće da ti mladi ljudi u dvadesetim i tridesetim godinama života imaju samo jednu opsesiju - da na najbrutalniji i najjeziviji način pobiju sve pripadnike naroda koji im smeta samo zbog druge vere. Zdravim razumom je to nemoguće objasniti, baš kao što je nemoguće relativizovati njihove zločine ili, što je najgore, glorifikovati.

Zločini ustaša su rak rana ovih prostora. Da nije bilo njih, ne bi se dogodili ni oni kasnije, devedesetih godina, na svim stranama. Nesankcionisani i zataškani ustaški zločini, naročito nad Srbima, uništili su Jugoslaviju i doveli do krvoprolića koje je zapravo predstavljalo nastavak sukoba koji nije rešen 1945. godine, pošto su svi najodgovorniji zločinci NDH, uz direktnu pomoć Vatikana i prećutno odobrenje Titove nove vlasti, uspeli da pobegnu iz zemlje i tako je onemogućena pravedna i preko potrebna osveta za bezumne pokolje, logore i ostale bestijalnosti u najmonstruoznijoj kvislinškoj tvorevini nacističke Nemačke.

Baka mi je pričala da su nakon rata došli na iskopavanje masovnih grobnica i identifikaciju tela kako bi ih sahranili u individualna grobna mesta. Bili su plitko zakopani svi ti nesrećni ljudi i deca. Prepoznavali su ih po osobenostima, nešto nakita, neki su i dalje imali kosu na glavi, nekim odeća nije istrulila... Baka reče da deda, moj deda Sava, nije imao snage da prisustvuje iskopavanju. Kako čovek uopšte može da se suoči sa takvim gubitkom i da izbriše iz glave te slike jezivog stradanja najmilijih?!

To je priča o mom prezimenu.

Moje je prezime ispisano krvlju mojih predaka koji su pobijeni SAMO ZATO ŠTO SU SRBI.

Danas ih sećam, sa knedlom u grlu i svećom u ruci.

Danas, svaki Srbin ima knedlu u grlu jer je danas - Dan sećanja na žrtve fašizma.

Ne treba da se stidimo svojih žrtava.

Ne treba da zaboravljamo svoje žrtve.

Ne treba da ćutimo kao moj pokojni deda Sava.

Pogrešno su nas učili.

Jedino što treba, jeste da ne dozvolimo da se to opet desi.

NIKAD!

Ni po koju CENU!