OVO JE PROROČANSTVO VOJVODE MIŠIĆA KOJE SE ISPUNILO U KRVI Njegove reči kralju Aleksandru 1919. godine obistinile su se decenijama kasnije

Vojvoda Živojin Mišić umro je na današnji dan 1921. godine.

O vojvodi Mišiću i njegovom vojevanju dosta se pisalo. Njegov strategijski poduhvat u Kolubarskoj bici da iz odstupanja i totalnog rasula vojske, pređe u ofanzivu i da daleko jačeg neprijatelja za svega nekoliko dana protera iz zemlje i danas se proučava u mnogim vojnim akademijama u svetu.

Međutim, malo je poznato da je Mišić bio i dobar – političar. Nedavno su pronađene beleške vojvodinog sekretara Milorada Pavlovića, koje – pogotovu za sve naše prilike, bolje reći neprilike, u kojima smo se našli – govore o Mišićevoj političkoj mudrosti i dalekovidnosti.

Oštri utisci nakon razgovora

Posle pokušaja Hrvatske da stvori svoju nezavisnu državu, regent Aleksandar je marta 1919. godine poslao Živojina Mišića da obiđe Zagreb, Karlovac, Gospić, Glinu, Sisak, Varaždin, Ogulin… i vidi kakvo je stvarno raspoloženje. Nakon razgovora sa oko dve hiljade ljudi iz svih slojeva (čuo je šta misle frankovci i narodnjaci, koalicionaši i radićevci, pa i politički neopredeljeni ljudi) slavni vojskovođa je odmah po povratku rekao regentu Aleksandru:

“Iz svega što sam čuo i video ja sam duboko zažalio što smo se na silu Boga obmanjivali nekakvom idejom bratstva i zajednice… svi oni jedno misle, to je svet za sebe, ma sa kakvim predlogom da se pojaviš… stvar je propala… Ništa se neće moći učiniti. To nisu ljudi na čiju se reč može osloniti. To je najodvratnija fukara na svetu, koja se ne može zajaziti ničim što bi joj se ponudilo“.

Foto: wikipedia.org

Kad ga je Aleksandar zapitao šta misli, bez dvoumljenja mu je odgovorio: “Ja sam s tim načisto. Dvoje nam kao neminovno predstoji: potpuno se otcepiti od njih, dati im državu, nezavisnu samoupravnu, pa neka lome glavu kako znaju, a drugo je, upravo prvo, da u zemlji zavedemo vojnu upravu za dvadeset godina i da se zemlja sva baci na privredno ekonomsko podizanje, daleko od svih političkih uticaja. Ako to ne može, onda se otcepiti: dati im njihovu državu“.

“A granice” – obrecnu se Aleksandar. “A gde su granice toj njihovoj državi i ko će ih povući ?“

"Neka im je sa srećom"

Mišić se malo nasmeja: “Granice će tamo biti gde ih mi povučemo, a mi ćemo ih povući ne onde gde naše ambicije izbijaju na površinu nego onde gde istorija i etnografija kažu: gde nam jezik i običaji, tradicije i najzad gde se sam narod po slobodnoj volji opredeli, pa će to biti i pravo i Bogu drago.“

Sad se Aleksandar nasmejao: “To bi Italijani oberučke prihvatili. Mi bismo tada Hrvate prosto gurnuli u naručje Italijanima.“

Vojvoda Mišić poskoči: „Neka im je sa srećom. Neka se oni Hrvatima usreće. Ja sam duboko uveren da se mi njima nećemo usrećiti…Ti su ljudi svi odreda, prozirni kao čaša: nezajažljivi i u tolikoj meri lažni i dvolični da sumnjam da na kugli zemaljskoj ima većih podlaca, prevaranata i samoživih ljudi… Ne zaboravite, Visočanstvo, moje reči. Ako ovako ne postupite siguran sam da ćete se ljuto kajati“ – rekao je na kraju vojvoda budućem kralju Jugoslavije.