SVE JE VIŠE ONIH KOJI NE MOGU NI SA SOBOM! Ovako je Milovan Vitezović u svom poslednjem intervjuu govorio o današnjem društvu

Srpski pisac Milovan Vitezović preminuo je danas u Beogradu u 78. godini, posle duge i teške bolesti, izazvane koronavirusom.

Vitezović je iza sebe ostavio mnogobrojna dela i književne nagrade, a poslednji intervju dao je sredinom prošle godine za Novosti, i za to je imao dva povoda - dramsko žitije "U ime oca i sina" o monasima Simeonu i Savi i roman o Dositeju Obradoviću "Srpska Dositeja".

Tom prilikom Milovan Vitezović se dotakao i drugih, društvenih tema.

Kada je u pitanju sve intenzivnija atmosfera netrpeljivosti i agresivnosti u društvu, pisac je govorio.

- Odgovorio bih sa nekoliko setnih misli: Šta se to dešava sa nama? Ne osećamo se! Naoblačili se ljudi, pa ih vreme oponaša! Odmeravaju se prolaznici kao da imaju pogrebne namere! Fiksirani osmesi su se skoreli! Izađi napolje i vidi čuvene parove. Idu kao stranci. Odvikli su se da se ljube! Promenila se priroda - više nas ne podnosi! Jeste li to vi pod tuđom maskom? Sve je više onih koji ne mogu ni sa sobom! Vidiš čoveka namrgođenog na sebe i ne pitaj kako je sa najbližima! Ne briju se dlake na jeziku! Više nismo isti. Postali smo kakvi jesmo! Vratili bismo se sebi. Samo da se setimo gde smo ostali!

O jeziku koji se sve više i sve bezobzirnije kvari, Vitezović je rekao:

- "Jezik je hranitelj naroda. Dokle god živi jezik, dokle ga ljubimo i počitujemo, njim govorimo i pišemo, pročišćavamo ga, umnožavamo i ukrašavamo, dotle živi narod: može se među sobom razumijevati i umno sjedinjavati, ne preliva se u drugi i ne propada". Sve što sam stvorio, stvorio sam u jeziku. Bojim se da me mimo jezika nema. Jezik može da se prosuđuje, ali ne i da mu se sudi. Ako se jeziku presuđuje, odseca se. Još uvek jezikom namirujem u životu pokupljene dugove - zaključio je Vitezović.

Foto: Tanjug

Podsetimo, Milovan Vitezović rođen je u Vitezovićima kod Kosjerića 11. septembra 1944. godine.

Školovao se u Tubiću, Kosjeriću, Užicu i Beogradu; diplomirao je na Filološkom fakultetu, odsek opšta književnost, potom i na Fakultetu dramskih umetnosti, odsek dramaturgija.

Bio je dugogodišnji urednik igranog programa TV Beograd i glavni urednik umetničkog programa RTS, profesor filmskog i televizijskog scenarija na katedri Dramaturgije Akademije umetnosti.

Pisao je pesme, romane, drame, filmska i TV scenarija, eseje, kritike i aforizme.

Objavio je više od četrdeset knjiga u više od 180 izdanja.

Autor je 11 romana, koji su svi bili bestseleri. Knjige je objavljivao na nemačkom, engleskom, italijanskom, slovenačkom, ruskom, makedonskom, grčkom, rumunskom i hebrejskom jeziku.

Za televiziju je pisao scenarija za drame "Šešir profesora Koste Vujića", i "Snohvatice I i II"; za igrane televizijske serije "Dimitrije Tucović" (8 epizoda), "Pripovedanje Radoja Domanovića" (8 epizoda) i "Vuk Karadžić" (16 epizoda). Pisao je scenarija za igrane celovečernje TV filmove: "Mesto susreta Beograd" i "Srebro na Odisejevom putu" za evropske televizije ORF i ZDF.

Sa Zdravkom Šotrom radio je scenarija po svojim romanima "Lajanje na zvezde (nagrada festivala Herceg Novog i Zlatna novosadska arena).

Dobitnik brojnih nagrada

Dobitnik je brojnih nagrada od kojih su najznačajnije: Zmajeve dečje igre (1978. god.), Velike Bazjaške povelje u Bukureštu 2005. godine, Kočićeva nagrada (2005. god.) ־ Republika Srpska, Zlatno Gašino pero (2006. god.), nagrada Glasa javnosti Meša Selimović drugo mesto (2000. god.).

Bio je kandidat za Antologiju najboljih svetskih satiričara koja je objavljena u SAD 2007. godine. U Novom Sadu, juna 2007. godine, pripala mu je čast da dobije Zmajev pesnički štap i otvori Zmajeve dečje igre, najveći festival dečjeg stvaralaštva u Evropi. Dobitnik je ruskog odlikovanja "Zlatni vitez". Primljen je u ruski red Vitezova slovenske duhovnosti, kulture i umetnosti. Ekranizacija njegovog romana Lajanje na zvezde osvojila je prestižnu domaću nagradu Zlatna novosadska arena i nagradu festivala u Herceg Novom.

Foto: Beta

Književni rad

Kao pripovedač, tok radnje vodio je neosetno, spontano i s mnogo humora prilagođenog situaciji; dela se odlikuju razvijenom fabulom, anegdotskom naracijom, potpuno dočaranom atmosferom doba o kom se govori. Opseg tema kojima se Vitezović služio veoma je širok, od istorijskih ličnosti i događaja, preko izmišljenih likova našeg vremena, pa do omladinskog štiva koje predstavlja hroniku mladosti svih nas.

U svojim delima pruža ne samo uvid u život i svet likova, već slika različite predele dajući opštu sliku prostora i vremena. Radovi Milovana Vitezovića zauzeli su mesto u školskoj lektiri, takođe i u nemačkoj srednjoškolskoj čitanci.

Kao gost-urednik u Zavodu za udžbenike i nastavna sredstva, u ediciji kapitalnih izdanja uređivao je izabrana dela Bogdana Popovića, Jovana Skerlića, Milana Kašanina i Stojana Novakovića. Sastavio je nekoliko antologija, među kojima i Antologiju savremene srpske satirične priče (1979).

Njegov roman „Čarape kralja Petra“ je 2013. godine preveden na italijanski jezik. U 2013. priredio je i objavio kapitalno delo "Sveti Sava u ruskom carskom letopisu".