Surovi obred sprovodio se i u Srbiji! Ubistvo starih i bolesnih bilo inspiracija za umetnike!

Filmski reditelj Goran Paskaljević 1972. godine snimio je dokumentarni film pod naslovom "Legenda o lapotu" u kojem je rekonstruisano izvođenje ovog običaja. Slikar, pisac i filmski reditelj Živojin Pavlović iskoristio je ovaj običaj kao ideju za naslov romana za koji je 1992. godine dobio Ninovu nagradu. A kod Živka Nikolića?

Obredi žrtvovanja deo su razvoja naše civilizacije. Izvodili su se na različite načine i iz različitih pobuda. O lapotu, običaju žrtvovanja starih i onemoćalih pripadnika porodične zajednice ili plemena pisali su  antropolozi  i etnolozi, poput Sime Trojanovića, Tihomira Đorđevića i Veselina Čajkanovića.

Istorija je zabeležila žrtvovanje ljudi još u starom veku, jer su o ovom običaju pisali antički pisci u svojim delima. Mnogi narodi sveta stare ljude su ubijali na različite načine.  Ubijanje staraca negde je podrazumevalo jednostavno izopštavanje iz zajednice i ostavljanje u šumi, gde bi ovi umrli od gladi, dok je bilo i plemena poput Masageta koji su svoje stare ubijali, kuvali i jeli.

Smatra se da je lapot bio prihvaćen i kod Slovena na Balkanskom poluostrvu gde se, po verovanjima, najduže i zadržao. Običaj  se sprovodio sve do kasnog srednjeg veka, i to u oblastima istočne Srbije i delovima Crne Gore. Neke teorije govore da je slučajeva lapota u Crnoj Gori i Istočnoj Srbiji bilo sve do 19.veka, dok drugi tvrde da je ovaj običaj samo deo predanja koje je kod Srba došlo iz kultura drugih, srodnih naroda. 

Foto: Printscreen You Tube

Ovaj običaj sačuvan je i u usmenom predanju, pa tako imamo izreke poput "gotov za sekirče" ili "zreo za sjekiru", što upućuje na to koja vrsta oruđa se koristila pri sprovođenju ovog jezivog običaja. Stare i bolesne su najčešće ubijali njihovi najbliži srodnici, najčešće rođena deca. Smatra se da je ovaj običaj predstavljao čast za osobu koja je žrtvovana, pa se na žrtvovanje odlazilo u dobrom raspoloženju prihvatajući neminovnost smrti.

Foto: Printscreen You Tube

Pre nego što bi smrtonosni udarac bio izveden, na glavu žrtve se polagala se pogača ili parče proje preko kojih se udaralo. Prilikom udarca se uglavnom izgovarala sledeća rečenica: "Ne ubijam te ja, nego ovaj hleb". Ovakav čin bio je neophodan, jer je postojao strah od mogućeg povratka duše pokojnika, koji bi došao da se sveti.Krivica je svaljivana na hleb kao simbol osnovnog preživljavanja i razloga ubistva, jer je u vreme oskudice hraniti  staru i iznemoglu osobu predstavljalo teret za zajednicu.

Pojedine vrste lapota nisu podrazumevale samo ubistvo starih osoba, već i mladih ljudi. Najčešće su to bili pripadnici zajednice koji su se borili sa bolestima i različitim psihičkim problemima. Reditelj Živko Nikolić se osvrnuo na ovaj običaj u filmu Jovana Lukina, kada muž ubija bolesnu ženu udarcem u glavu i na taj način časno kažnjava za greh- preljubu koju je počinila usled svoje neuračunljivosti.