NAJOPASNIJE ZANIMANJE U SRBIJI! Zaronili smo u dubine Save sa roniocima Žandarmerije

Uskoro kreće sezona kupanja, a sa njom svakoga leta dolazi i najviše posla za ronilačku jedinicu Žandarmerije. Prosečno, u sezoni u Srbiji utopi se oko 70 ljudi, a za većinom njih tragaju žandarmi. Oni se odazivaju na svaki poziv za pomoć, ne obazirući se na vreme i uslove na terenu, ulaze u najopasnije reke i jezera i skoro na slepo izvlače utopljenike, a često i automobile, kao i pištolje, puške, noževe - "predmete izvršenja krivičnih dela". Kako bismo vam približili kakav je posao ove specijalne jedinice rešili smo da jedan dan provedemo sa njima i bliže se upoznamo sa poslom ronilaca Žandarmerije

Na zadatak smo poslali našeg mladog kolegu Vukašina Vučićevića. Mlad, jak dečko, 20 godina ima, odslužio je proletos vojsku, prošao padobransku obuku, računamo da je najspremniji u redakciji... 

Foto: Informer

Evo njegove priče:

Zaronio sam sa žandarmima i na dnu Save iskusio nešto neopisivo. Obukao sam ronilačko odelo, ušao u njihovu ulogu i osetio sav napor i pritisak kroz koji svaki ronilac svakodnevno prolazi... 

Foto: Informer

Šta je potrebno za ovaj posao?

Kao prvo, moram da navedem ljubav prema ronjenu, jer bez nje ovo zanimanje nema smisla. A zatim i velika hrabrost koju mora da ima svaki ronilac. Prizori sa kojima se pripadnici ove jedinice svakodnvno susreću nisu nimalo prijatni, oni uvek moraju da budu maksimalno spremni, u vrhunskoj psihofizičkoj formi.

Foto: Informer

Oni ne mogu da biraju svoje zadatke, zadaci biraju njih. Gde se naredi, oni moraju da idu, bez pogovora... Ovih 60 specijalaca, ronilaca, pripadnika ronilačke jedinice Žandarmerije, jedini su ljudi u Republici Srbiji koji mogu da zarone bukvalno svuda...

Foto: Informer

Stigli smo u njihovu bazu, odmah ispod Mosta na Adi. Počele su pripreme, obukli smo odela, krenuli ka reci. Nakon podešavanja opreme, bio sam spreman za zaron. Verovali ili ne, ali odelo i oprema koje nosi svaki ronilac teški su čak 45 kilograma. 

Foto: Informer

Kako bi sigurnost bila na maksimalnom nivou, bio sam zakačen za takozvano životno uže, a maska mi je bila opremljena sa najnovijom tehnologijom za podvodnu komunikaciju. Vođa ronjenja, kao i ostali žandarmi na površini, zahvaljujući posebnoj tehnologiji, bili su u mogućnosti da čuju moje disanje, kao i informacije koje sam im prenosio. Kako su mi objasnili ovako funkcioniše podvodno tragenje. Zbog nulte vidljivosti, u Savi se skoro ni prst pred nosom ne vidi, ronilac o svom kretanju konstantno obaveštava svog vođu, koji je zadužen za njegovu bezbednost i orjentisanje u zamućenoj reci.

Foto: Informer

Nakon završene pripreme uskočili smo u vodu. Na prvu loptu, bio sam začuđen, nisam osetio hladnoću, odelo je neverovatno dobar izolator. Nakon par instrukcija počeli smo spust u čudnovatu dubinu Save.

Foto: Informer

Postepeno ispuštajući vazduh iz napumpanog odela kretali smo se ka dnu. Nadali smo se bar nekoj vidljivosti, ali ona je bila na nuli. Ništa se nije videlo, bukvalno. Jedni orjentir bilo nam je uže niz koje smo se kretali. Kada smo dotakli dno sve se utišalo. Gledao sam oko sebe, ali ništa, apsolutno crnilo. Objasnili su mi da se poslužim "tehnikom dodirivanja", to jest da opipavam dno i svoju okolinu. Bilo je nestvarno, neverovatan osećaj, kretao sam se kroz mrak i dodirivao "nešto". Jako čudno.

Foto: printscreen

Posle odrađene vežbe, krenuli smo gore, ka površini. Lagano smo se vukli uz uže i kretali ka brodu. Orjentacija dole ne postoji, da nije užeta ne znam gde bi isplivali i da li bi uopšte isplivali. Rekli su mi da kod izrona uvek ruku držim iznad glave, da ne bi udario u nešto... Tek nekoliko centimetara pred površinu pojavio se prvi trag svetlosti i neka minimalna  "vidljivost". Kada sam izronio osetio sam se kao da sam ponovo progledao. Sve je opet bilo normalno. 

Foto: printscreen

Nakon izlaska iz vode ide se "na crevo". Svakog ronioca ponaosob detaljno peru od mulja, ali ono što je meni opet privuklo pažnju, uprkos ledenoj vodi kojom su me prskali, nisam osetio hladnoću...

Ušavši u ulogu žandarma-ronilaca, shvatio sam važnost ovih ljudi, ali i rizik kome su svakodnevno izloženi. Ovo nezaboravno iskustvo nikada neću zaboraviti, ali takođe nikada neću potceniti reku. Opasne i mračne dubine koje reke kriju nama nikada neće biti poznate, a jedino što možemo i moramo jeste da budemo obazrivi.