Otac je pozvao majku i rekao da imamo samo sat vremena da spakujemo stvari... Nas sedmoro u "Fići"... POTRESNA ISPOVEST SANJE VULIĆ, DEVOJČICE IZ KOLONE, PROGNANE U "OLUJI"

Čuti ovakve užasne stvari koje su činjene nad srpskim narodom. Srce da ti se pocepa od muke koja je zadesila narod.

Jedna od mnogobrojnih teških sudbina prognanih Srba pred počasti Oluje.

Zaista je opisala iz najdubljeg secanja sta se zbivalo tog dana. Ne ponovilo se nikada i nikome!

Potresna ispovest.

Svaki Srbin gde god, moja je krv i moja je bol. Saosecam najjace sa svim stradalima i prognanima, pamtimo, da se nikada ni jednom narodu ne desi Oluja, Jasenovac, Sisak....

Oluja je pogrom nedužnog naroda sa vekovnih ognjišta i iz krila zavičaja.

Tesko je prisecati se ovih teskih trenutaka ali je jako potrebno i vazno za buducnost nas Srba da se vide nikada ne ponovi ovako nesto.

Za Sanju Vulic koja je tada bila devojcica je ovo bilo traumaticno iskustvo

Jeziva ispovest, koja ledi krv u venama, zaista potresno i tužno.

Hrvatska je u Oluji proterala svoje građane samo zato što ne pripadaju njihovom miljeu kako neko treba da se krsti, u kog boga da veruje i kom narodu da pripada.

Strašna sudbina je zadesila srpski narod 4.8.1995. godine, mnogo je stradalih koje ne smemo nikad zaboraviti već večno spominjati.

Bol za rodnim krajem uvek će biti prisutna kod onih koji su preživeli Oluju.

Veoma je tesko i tuzno kada moras pod pritiskom i pod moranjem da napustis svoj dom gde si rodjen.

Svima koji su slusali ispovest Sanje Vulic su krenule suze

Hrvatska je posle neuspelog unijaćenja Srba odlučila da Srbe protera u Oluji jer nisu po njihovoj meri i kalupu.

Nakon toliko godina smemo da govorimo jasno i javno o istini, a to je da smo kao narod stradali od ustasa! Da se ne ponovi nikada vise!

Ovo je za tada jednu devojcicu iz kolone bilo jako tesko iskustvo i puno trauma

Nikada ne treba zaboraviti stradanje srpskog naroda u ustaškoj operaciji Oluja.

Srbija je pružila spas i utehu prognanim Srbima iz Hrvatske koji su bežali pred pogromom iz svojih domova.

Sanja, kao i svi ostali iz kolone će uvek pamtiti kolonu iz 4. avgusta 1995. godine. Pamti i Srbija i svi Srbi i nikada nećemo zaboraviti sve naše žrtve koje su tada stradale i sve prognane ljude.

Ima jako tuznih prica sa ratista jedna je i ova koju je Sanja ispricala. Verujem da ce smoci snage da nastavi jer moramo dalje i ne smemo da se delimo i svadjamo, jedino sloga nas moze spasiti. Drago mi je sto podrzava naseg predsednika zajedno mozemo jace i bolje.

Jako tesko mi je bilo slusati ovu ispovest Sanje Vulic i ne pustiti suzu

Mnogo ljudi je ostalo bez doma. Mnogo je tužna naša istorija.

Pretuzna prica koja izaziva toliko boli, tuge i empatije u svakom od nas da zaista nikada se ne mogu te slike kolone ljudi koji odlaze i napustaju sve u svom zivotu zaboraviti, deca, ljudi koji vode decu i svoje kucne ljubimce, ljude koji su izasli iz svojih kuca sa kesom.

Svaka priča je potresna na svoj način, i svaka zaslužuje sećanje, zato je važno to što je Vučić inicirao da se svake godine obeležava Dan sećanja.

Kako je sve to moglo da bude drugačije, samo kada Ustaše ne bi bili Ustaše.

Mnogo je srpke dece tada stradalo, a Ustaše i još mnogi pored njih se ponose time.

Sve ispovesti , ljudi iz kolone su potresne!

Ovo mora da se pamti, da se ne zaboravi i nikad ne ponovi.