OSTAVILI VEČERU ZA POKOJNU TETKU, A ONO ŠTO SU UJUTRU ZATEKLI IH JE OSTAVILO BEZ REČI! Otac Predrag ispričao šta mu se dogodilo dok je službovao u jednom selu

Da ljudi slabo razlikuju sujeverje od narodnih običaja i hrišćanske tradicije, objasnio je Otac Predrag Popović jednim istinitim događajem

Šta je sujeverje, šta narodni običaj, a šta deo hrišćanske tradicije? U narodu se to često meša, a još češće se običaju i sujeverju daje prednost u odnosu na ono što je izvorno deo hrišćanske vere. Tako postoji običaj da se tokom noći ostavi hrana za pokojnika da bi on, "kad svrati", imao šta da pojede. I sve to pod geslom - valja se.

Dokle to ide pokazao je sveštenik, otac Predrag Popović koji je ispričao istinit događaj koji pokazuje koliko sujeverje ponekad vlada kod ljudi.

- U selu u kom sam bio jednom starijem svešteniku umrla tetka. On je pop starog kova – nema tu teologije. On ti kaže šta se valja, šta se ne valja i to je to. Neće on da objašnjava, nego tako mora. I narod ga mnogo poštovao. E njemu dakle umrla tetka. Običaj je da se onda iznajmi crkvena sala, tu dođu ljudi, ručaju, večeraju i re nego što se raziđu to sve pospreme da bi onom sledećem koji dođe da iznajmi salu sve bilo čisto. Pre nego što smo pošli vidim ja na jednom stolu komplet ručak stoji. Pitam tog sveštenika šta je ovo, kaže on neka to tu. Dobro, ne može to da ostane tu. Kad jedna žena reče – to tako treba. Što, upitah. To je za pokojnicu kad dođe večeras da večera. Gde bre da dođe, ko da dođe, baba da dođe kod mene?! Nemojte ljudi da me zezate, nosite to. Nije da se plašim, nego ne dozvoljavam takvo sujeverje. Ali oni hoće da to ostane. I ja im kažem – znate šta, baš me briga, evo vam ključ radite šta hoćete. Ali ujutru pre nego što ja dođem da ovo bude sve očišćeno, neću to da vidim ovde - ispričao je svojevremeno otac Predrag.

Ode on, a seljani sve ostave kako je bilo i zaključaju salu.

- E, ali ja znam kako se vrata otvaraju i bez ključa. Siđem dole u salu, a babu sam poznavao tako da sam znao šta je volela a šta nije. Uzmem od svega po malo. Kafu nisam pio jer znam da nije pila kafu. I na kraju uzmem jedan papir na kome sam napisao nešto i stavim ga pod pasulj. Ujutru u 7 sati neko mi zvoni na vrata. Već znam šta je, a kao namestio facu. Otvorim vrata i pitam šta se dešava. Dođi da vidiš, kažu oni meni, dođi ovamo ti školovani. Ulazimo unutra.

Foto: printscreen

- Jesu li vrata bila zaključana kada smo mi otišli?

- Jesu, odgovaram ja.

- Evo mi smo sada prvi došli. Ti nemaš rezervni ključ?

- Nemam, kažem ja i stvarno nisam imao.

Dovedu oni mene tamo i kažu ajde pope što si završio fakultet, pogledaj ovo.

- Je l’ ste vi to jeli pa niste raspremili?

- Nije, no je došla tetka noćas, pa je uzela da je’. Evo vidi ovo nije takla, ona ovo ne voli, ja znam ja sam je služila.

- Ma ljudi možda je mačka neka.

- Nije mačka, kakva mačka. Gde mačka jede kupus.

- U redu ljudi, ja se izvinjavam, bila baba noćas i jela.

Otac Predrag reši da im eto kao prizna kako je pogrešio a ujedno im kaže da sklone svu tu hranu što je ostala. U tom spremanju oni pronađu i onaj papir.

- Kad oni podigoše pasulj, eto papira. Ajde pročitaj. Ja reko' - neću da čitam, pročitajte vi. Uzmu onaj papir a tamo piše – hvala vam na ručku, dajte ocu Peđi 100 evra da se moli za moju dušu. I ja im kažem: Slušajte ljudi, kad je pokojna baba tako rekla, vi sad to morate da uradite. I skont'o pop šta sam ja uradio, nije on blesav. Ali kako sad da prizna da sam ga navukao? Uzme i da mi on sto evra - ispričao je otac Predrag, konstatujući kroz smeh kako je retkost da neko popu uzme sto evra.