ZASLUŽUJE ORDEN! Tamara (19) pomogla čak 85 porodica

Studentkinja Tamara Misirlić preko svoje fondacije renovirala 15 kuća i izgradila jednu novu * Skoro dve godine pomaže najsiromašnijim žiteljima juga Srbije

Tamara Misirlić (19), studentkinja, humanitarka i karatistkinja iz Vranja, pomogla je čak 85 porodica iz Srbije! Ova lepa mlada devojka preko svoje fondacije renovirala je 15 kuća i izgradila jednu novu. Skoro dve godine pomaže najsiromašnijim žiteljima juga Srbije, kojima je vratila vratila osmeh na lice jer su dobili krov nad glavom.

Težak život
Ova mlada devojka sve stiže. Upisala je dva fakulteta - pravni i ekonomski, sa svega 17 godina počela je da se bavi humanitarnim radom, a od detinjstva trenira karate. Najveća želja joj je, kaže za Informer, da pomaže ljudima koji se osećaju odbačeno i drugačije od većine.
Jedan od razloga za to je što ni nju život nije štedeo. Iza lepog i uvek nasmejanog lica kriju se godine teškog detinjstva kada je, zbog problema sa kojim se rodila, trpela ismevanje i nerazumevanje drugih.
- Rodila sam se sa polidaktilijom, odnosno većim brojem prstiju nego što je uobičajeno. Imala sam po šest prstiju i na nogama i na rukama. Zbog toga sam prošla mnogo težak period u detinjstvu, čiji će me trag verovatno pratiti kroz ceo život. Jednu operaciju imala sam sa svega tri godine, kada su mi odstranili višak prstiju na rukama. Deca su me ismevala i davala mi pogrdna imena, poput "šestoprsta" i "vanzemaljac", "šestoprstaš". Trpela sam i čudne poglede odraslih, čak i trenera - priča Tamara.

Ona kaže da se u detinjstvu sa tim "sama nosila", ali da su neprijatnosti bile još veće kada je počela da se razvija i takmiči u karateu. Drugačija od ostale dece, nije mogla da sakrije svoju različitost.
- Nisam mogla da nosim cipele, morala sam da nosim papuče i svi su mogli da vide moj deformitet. Gde god da se pojavim, svi bi me posmatrali čudno ili bi me ogovarali. Najteži period bio je onaj kada sam krenula da aktivno treniram karate. Kad god bih išla na trening, ili neko takmičenje, morali smo da budemo bosi, i svaki put, umesto da prate moje veštine, gledali su mi u stopala. Bilo je to strašno iskustvo - kaže Tamara.

Sa svojih 11 godina odlučila je da ide na još jednu operaciju. Njeni roditelji su se plašili da se nešto ne iskomplikuje i nisu želeli da rizikuje život.
- Danima sam plakala i molila ih da me odvedu na operaciju. Bilo mi je mnogo teško da podnesem sve te uvrede. Nisam imala nijednu drugaricu, nekog sa kim bih mogla da podelim taj bol. Bila sam mnogo povučena i sve sam krila u sebi. Roditelji su znali koliko mi je teško i pristali su da se operišem. Srećom, sve je prošlo kako treba - kaže Tamara.

Ona dodaje da je u tom gorkom iskustvu spoznala svoj životni poziv.
- Pre tri godine pročitala sam u novinama tekst o devojčici koja je sa majkom živela u porušenoj kući na planini, 30 kilometara od Vranja. Danima sam o tome razmišljala i nešto me je stezalo u grlu. Osećala sam se kao da sam videla svoju sliku u ogledalu. Same, napuštene i drugačije. Odlučila sam da im pomognem i dala sam novac od svoje dve stipendije kao pomoć. Videvši uslove u kojima ljudi žive, započela sam jednu akciju, drugu... To se odjednom proširilo od jedne porodice do druge, i tako sam došla na ideju da osnujem fondaciju - objašnjava Tamara.

Poverenje i zahvalnost
Kada je ova hrabra i neobična devojka uvidela da nalazi način da pomogne ljudima iz Srbije, njena dobra dela su se samo nizala.
- Uspeli smo da pomognemo 85 porodica, 15 kuća smo renovirali, jednu smo izgradili iz temelja, jednu kupili novu. Nabavili smo belu tehniku, nameštaj, lekove... Pomažu mi ljudi, ali iznenadila me je činjenica da to uglavnom nisu nikakvi bogataši ili vlasnici velikih kompanija, već "obični" ljudi, radnici koji razumeju šta je muka - kaže Tamara, i dodaje:
- Drago mi je što su mi ljudi poklonili poverenje i što mi veruju i naši ljudi, kao i oni iz inostranstva. Zahvaljujući i njima ja sada pomažem ljudima i menjam im živote iz korena.