WMAN intervju: Živorad Vasić, suosnivač i direktor kompanije Kadena Properties

Živorad Vasić je suosnivač i direktor kompanije Kadena Properties. Veoma rano je počeo da predano radi na svom profesionalnom usavršavanju, pa danas poseduje bogato iskustvo u granama finansija, menadžmenta, ugostiteljske administracije, hotelijerstva, biznisa

 

Sa 16 godina je otputovao u SAD radi školovanja, karijeru započeo u Bostonu, a potom je nastavio kroz osam američkih gradova i jedanaest hotela, uglavnom na različitim rukovodećim funkcijama. Kompaniji Delta Holding se pridružio kad se vratio u Srbiju, paralelno radeći za IHG – InterContinental Hotels Group – kao generalni direktor u oblasti koja upravlja u sedam hotela širom južne Evrope. Sa Živoradom smo porazgovarali o njegovom impresivnom razvojnom putu, izazovima sa kojima se susreo u SAD i Srbiji, i na koji način balansira vreme između posla i porodice…

Živorade, imali ste 16 godina kada ste se uputili u Ameriku, zemlju u koju mnogi odlaze da bi ostvarili svoje snove. Kakva je bila vaša startna pozicija – šta ste želeli i o čemu ste maštali kao dečak od 16 godina, kako je došlo do toga da odete, gde ste živeli i gde ste se školovali? Sa kim ste se družili, da li ste se bavili sportom, kako je izgledala vaša mladost i sazrevanje u Americi?

Foto: WANNABE Media

U Ameriku sam otišao sa nepunih sedamnaest godina sam. Amerika je za mene bila nepoznata, a u Srbiji su bile sankcije, ratovi, obezvređivanje određenih vrednosti koje su svakom mladom čoveku izuzetno bitne. Danas mogu reći da shvatam zašto je početak u Americi za mene izgledao kao težak put koji je nosio štošta nepoznato. Prvog meseca života u Americi, za vreme trajanja košarkaškog kampa, otišao sam do švedskog stola, poslužio se salatama i krenuo da ih jedem. Nakon toga pozvao sam roditelje i rekao im da je salata u Americi potpuno bezukusna. Otac i majka su mi rekli da pogledam sa strane da li su posluženi začini. Do tada sam bio maženo dete koje je naviklo da mu majka spremi salatu, a sada sam morao da uzmem salatu i da je sam začinim.

Sve to su za mene bila nova iskustva koju su me kasnije oformila i izgradila kao ličnost. U internatu sam stekao mnogo prijatelja. Najviše vremena provodio sam sa drugarima sa Tajlanda. Boravio sam u internacionalnoj školi, imali smo tri trimestra, u odelu smo odlazili u školu. Svaki dan smo učili od 20 do 22 časa uveče sa otvorenim vratima. Imali smo obavezne sportove svaki dan. Smatram da su te dve godine u Suffield akademiji bile izuzetno značajne za moje odrastanje, sticanje radnih navika koje su doprinele budućem uspehu koji sam napravo u karijeri. Smatram da je sport jedan od važnih stvari u životu svakog od nas. Kada pogledate današnju decu koja po ceo dan gledaju u tablet, vidite da ona nemaju više trenutke izlaska ispred dvorišta, igranja sa svojim drugarima. Mislim da se, nažalost, zbog digitalizacije to vreme nikad više neće vratiti. 

Karijeru ste započeli u Bostonu, sa diplomom iz oblasti finansija i ugostiteljske administracije i menadžmenta i masterom iz oblasti biznisa – koji je bio vaš prvi posao, prvi hotel?

Studirao sam na Univerzitetu u Bostonu, diplomirao hotelski menadžment i finansije sa statusom Magna Cum Laude 1999. godine. Nakon šest godina boravka u Americi nisam želeo da se vratim jer sam imao godinu dana prava na radno iskustvo u Americi i zaposlio sam se kao CMT (Corporate Management Trainee) u Hotelu Hyatt Regency Cambridge u Bostonu, gde sam u prvih šest meseci prošao kroz sva odeljenja hotela i obavljao sve moguće poslove. Smatram da je to, takođe, bio jedan vrlo bitan momenat za mene jer sam naučio hotelijerstvo od početka. Kada kažem „obavljao sve moguće poslove“, prvenstveno mislim na svoje dane u hotelu kad sam, na primer, radio noćnu smenu od 22 uveče do 8 ujutru kao noćni recepcionar. Takođe, radio sam kao operater, menadžer, asistent menadžera recepcije. Da biste postali dobar generalni direktor u bilo kojoj kompaniji, verujem da je izuzetno bitno da znate posao i šta zaposleni rade jer to je jedini način da možete sa njima da radite i da oni budu bolji i uspešniji, a samim tim i da hotel bude uspešan.

Foto: WANNABE Media

Nastavili ste kroz osam američkih gradova i 11 hotela, uglavnom na različitim rukovodećim funkcijama. Šta vam je u tom periodu bilo najvažnije, da li je svaki sledeći grad i hotel bio još jedna stepenica u vašem usponu? Kako se odvijao vaš život za to vreme, šta su vam bila najvažnija iskustva?

Tih 11 hotela u različitim američkim gradovima su na mene ostavili veliki trag. Imam utisak da sam tada upoznao mnogo ljudi. Moram priznati da sam imao poletnost, kao mlad čovek bez porodice. Prošao sam kroz različite pozicije u hotelima i mogao sam da napredujem brže. A hotelijerstvo je grana gde praktično osetite i vidite različite vrste hotela i onda vam biznis postane mnogo jasniji.

Hotel u gradu je potpuno drugačiji nego hotel pri aerodromu. Hotel pri aerodromu je potpuno drugačiji od resorta koji se nalazi na moru; drugačije tržište, drugačija vrsta gostiju. Kad, recimo, pričamo o hotelu pri aerodromu, trebalo bi da imate bataljon ljudi koji je spreman da u svakom trenutku očisti sobe, a sami znamo sa kojim se sve problemima susrećemo sa radnom snagom u ovom periodu. Kad se pokvari avion na vašingtonskom aerodromu ili kad avion ne poleti zbog lošeg vremena, dešavaju se situacije u kojima vam u hotel dođe dvesta gostiju odjednom, što znači da bi trebalo za sutra ujutru na rasporedu da imate sobarice koje niste imali. Trebalo bi da dođe sedamnaest ili osamnaest sobarica da očiste hotel i adekvatno ga pripreme za goste. Hotel je, kako volim da kažem, vojska; jedna velika organizacija.

Kad kažemo „profesionalac“, često pomišljamo na „hladnu profesionalnost“, na distancu i krutu poslovnost i verujem da je to pogrešna predstava. Šta je profesionalnost za vas? Koliko su u vašem poslu važni međuljudski odnosi, komunikacija, poverenje?

Postoji hijerarhija i jednostavno život u to vreme je bio potpuno drugačiji nego sad kad ste ostvareniji, kad imate porodicu i priliku da uživate i u drugim stvarima. Tada je za mene najvažniji bio posao, i iz tog posla smo uvek izlazili, po mom mišljenju, kao pobednici, ali ono što je bilo mnogo važnije jeste to da posao u hotelu zahteva timski rad, zahteva da naučite da budete dobar lider, da vodite tim primerom, odnosno, da ne sedite u kancelariji već da radite.

Foto: WANNABE Media

Trebalo bi da u svakom trenutku povezujete odeljenja, da se ona međusobno razumeju. Recimo, ako banket od petsto ljudi treba da posluže konobari, oni ne mogu to da urade ukoliko nemate dvadeset kuvara koji će da naprave tanjire hrane koji će da izađu topli. Tako da volim da kažem da je u hotelu izuzetno bitna komunikacija između odeljenja i da taj zajednički rad, u stvari, predstavlja najveći uspeh ili neuspeh lidera koji ga vodi. Imate, naravno, i mnogo bitnije poslove od generalnog direktora, a to su poslovi direktora sektora, nezavisno da li se radi o direktoru prodaje i marketinga, ili direktoru prihoda ili o glavnom kuvaru. Sve te pozicije su važne za uspešan hotel. Bez adekvatne komunikacije između njih, vi ne možete da budete uspešni.

Mislim da je profesionalnost kao reč izuzetno bitna i da ona danas izgleda potpuno drugačije nego što je izgledala pre dvadeset godina. Ne mogu sa sigurnošću da tvrdim da li je to dobro ili nije, ali uvek insistiram na tome da čovek na bilo kojoj poziciji treba da pokaže poštovanje prema svakoj osobi, da je pozdravi i pogleda u oči; da ima osnovne manire jer u svakom hotelu imate veliki broj zaposlenih koji mora da ima međusobnu komunikaciju. Definisao bih poverenje kao važnu osobinu, predanost takođe. Ono što bih izdvojio kao poželjno jeste da se ljudi u hotelu ne libe da urade druge poslove koji nisu u okviru njihovog zaduženja. Naravno, nije lako motivisati zaposlene, ali sa sigurnošću tvrdim da se to može postići ukoliko imate lidere u hotelu koji su spremni da isto to rade. Na kraju, osnovna poenta bilo kog biznisa su finansije, bez finansija ne postoji uspešna kompanija.

Delta Holdingu ste se pridružili 2008. godine. Od 2016. bili ste potpredsednik, a i viši potpredsednik kompanije – šta je to za vas značilo?

Godine 2008. završio sam svojih nezaboravnih šesnaest godina u Americi i došao u Srbiju. Definisao bih to kao jedan emotivan zaokret. Vratio sam se ovde jer sam želeo da nađem i oformim porodicu u Srbiji, da budem pored roditelja, brata i prijatelja. Završio sam papire, zelenu kartu i imao sam na umu da u Ameriku mogu uvek da se vratim. Naslućivao sam da, ukoliko ostanem još koji dan duže, ostaću u Americi večno. Godine 2008. dobio sam veliku šansu u Delta Holdingu. Sećam se, imao sam tri ili četiri različita intervjua i rado ponavljam da je Delta Holding kompanija gde sam se osetio izuzetno dobro od samog ulaska, zbog toga što je pristup prema meni bio izuzetno profesionalan. Sačekala me je hostesa, odvela na intervju sa HR-om, a kad sam završio intervju sa HR-om, imao sam sastanak sa generalnim direktorom Delta Real Estate-a, u to vreme gospodinom Dejanom Racićem. Kad sam završio sastanak sa Dejanom, uradio sam određene testove. U roku od trideset dana dobio sam ponudu i istu sam sa zadovoljstvom prihvatio kao direktor projekta hoteli.

Međutim, zbog novonastale krize, iz pomenute pozicije se izrodila se pozicija generalnog direktora tadašnjeg hotela Continental koji smo pripremali za renoviranje i prelazak u deo InterContinetal Hotel Group. Od 2015. godine postajem i potpredsednik kompanije, 2019. godine viši potpredsednik kompanije gde sam bio zadužen za sve Deltine hotele, ali isto tako i za distribuciju i za logistiku.

Foto: WANNABE Media

Istakao bih da mi je tih trinaest godina u Delti proletelo, gde sam imao izrazitu čast i zadovoljstvo da poslednjih devet godina blisko sarađujem i budem jedan od prvih saradnika gospodina Miroslava Miškovića. Taj period, posle Amerike, važno je poglavlje u mom životu gde sam mnogo toga naučio i gde sam imao priliku da upoznam mnogo poslovnih i divnih ljudi.

Paralelno ste od 2013. do 2021. radili za Intercontinental Hotel Group gde ste bili generalni direktor oblasti koja upravlja u 7 hotela širom južne Evrope, uključujući nekretnine kao što je Regent Porto Montenegro, InterContinental Ljubljana, Crowne Plaza Beograd i druge. Kako ste to sve postizali? Deluje kao da ste sve vreme bili putu, presedajući iz aviona u avion, da stignete na sledeći sastanak, sve vreme telefonirajući – da li ste se ponekad osećali kao glavni junak nekog filma o uspešnom i prezauzetom biznismenu?

Paralelno sam radio za InterContinetal Hotel Group gde sam bio reginalni direktor za sedam hotela uključujući i Porto Montengero Regent, InterContinental Ljubljana, CrownePlaza Beograd, Sofija, Bukurešt i mnoge druge hotele. Imao sam fantastične timove u svim tim hotelima i mislim da je tim najvažniji jer ljudi su ti koji prave uspeh za kompaniju. Nekad sam voleo da kažem sam srećan dirigent, samo zbog toga što je orkestar bio fantastičan i što je svako znao svoj posao. U jednom trenutku, broj zaposlenih sa kojima sam radio, prešao je preko četiri hiljade sa svim zaposlenim u hotelima i drugim kompanijama za koje sam bio zadužen. Slobodan sam da kažem da sam upoznao mnogo kvalitetnih ljudi koji su sada izrasli u velike generalne direktore, potpredsednike kompanija i da sam izuzetno srećan što sam imao priliku da paralelno radim i u Delta Holdingu, a zahvaljujući Delta Holdingu – i da budem deo InterContinetal Group.

Danas ste suosnivač i direktor kompanije Kadena Properties – čime se bavi vaša firma i da li ste sada napravili „pun krug“ u karijeri, ili očekujete da će biti još zaokreta?

A onda se odigrao jedan potpuni zaokret u karijeri sa mojim partnerom, drugom još iz Amerike i venčanim kumom Nikolom Nedeljkovićem. Osnovali smo kompaniju Kadena. Kadena je firma koja se bavi Real Estate-om. Investiramo sami ali razvijamo i druge projekte za velike investitore. Unutar Kadene imamo razvoj, imamo arhitekte, radimo Project Management, radimo marketing. Uvideli smo da nam nedostaje prodaja i doveli smo brend Sotheby’s u Srbiju. U Beogradu na vodi, preko puta Budhha bara otvorili smo fascinantni prodajni centar koji posluje uspešno puna četiri meseca.

Kadena je počela sa četiri zaposlena, sada nas je već dvadesetoro i izuzetno smo ponosni na našu kompaniju. Ovim putem želim i da se zahvalim svim našim partnerima, koji su imali poverenja da nam daju velike projekte koje razvijamo. Kadena je jedna potpuna drugačija platforma od onoga što trenutno Real Estate tržište u Srbiji i regionu nudi. Mi praktično radimo sve, izuzev izgradnje objekata. Mislim da Srbija u odnosu na mnoge države u jugoistočnoj Evropi prednjači po tome što postoje veoma dobre i uspešne velike građevinske kompanije i ono što je dobro je da ima posla za sve, a ono što je još bolje je da građevinskih kompanija ima mnogo. Sa ponosom možemo da kažemo da se poslednjih deset godina desila potpuna revolucija u Real Estate-u, posebno u Beogradu. Beograd se dugi niz godina nije gradio i ljudi stalno pitaju odakle potreba za tolikim stanovima? Ukoliko pogledate koliko stanovnika imamo i koliko je Beograd imao dug period bez novih projekata, svima je jasno da svi novi projekti su Beogradu više nego potrebni.

Član ste Srpske asocijacije menadžera – koliko ste aktivni ovde i koliko je važno za savremene menadžere da se povezuju i udružuju? Takođe ste i član Srpskog poslovnog kluba „Privrednik” – na koji način učestvujete u aktivnostima kluba, u čemu vidite njegovu vrednost i doprinos poslovnom svetu?

Član sam Srpske asocijacije menadžera i mislim da je to naša najbolja asocijacija. Direktor Spske asocijacije menadžera, Jelena Bulatović, asocijaciju vodi izvrsno. Verujem da ne postoji nijedna asocijacija u regionu koja okuplja toliki broj uspešnih menadžera velikih kompanija, ali ne samo velikih kompanija nego i privatnih kompanija, malih kompanija. Srpska socijacija menadžera je mesto gde možete da upoznate izuzetno uspešne ljude, da napravite jaku mrežu, i sve aktivnosti unutar pomenute organizacije su, prema mom mišljenju, vođene do perfekcije. Svim novim kompanijama uvek savetujem da vide šta je to što srpska asocijacija menadžera pruža, a to je prilika za sklapanje novih poslova, a i za određenim hedonizmom i uživanjem što mislim da je, takođe, bitno.

Foto: WANNABE Media

Član sam i Srpskog poslovnog kluba Privrednik. Nisam znatno aktivan u gorepomenutom klubu zato što klub Privrednik nosi velika imena izuzetnih privrednika poput ljudi kao što su Miroslav Mišković, Miodrag Kostić, Zoran Drakulić, Toplica Spasojević i mnogi drugi. Uveren sam da mi mlađi treba da gledamo i učimo od njih.

Pored svega čime se bavite, predajete na Univerzitetu i član ste Upravnog odbora za dostignuća mladih u Srbiji – koliko vam znači rad sa studentima, kako vidite mlade ljude, imaju li oni perspektivu u svojoj zemlji?

Rad sa studentima osobito volim. Ponosan sam na Univerzitet Singidunum gde najviše vremena provodim sa mladima. Moj mentor, profesor Čerović, neko je ko je bio direktor hotela Metropol, bivši ministar u jednoj od Vlada, dekan na fakultetu i profesor. Mislim da mladi ljudi treba da čuju kako, zapravo, realan biznis izgleda i šta je to što mogu da očekuju kad počnu da rade. Ogromna je razlika između knjige od petsto strana koja ima nekoliko slika, grafikona i onoga što vas čeka u životu kada završite fakultet i počnete da radite. Mi koji smo u svetu biznisa možemo mladim ljudima da prenesemo znanja i iskustva, stoga verujem da će njima biti olakšan put ka uspehu i to je nešto što radim sa velikim zadovoljstvom i ljubavlju i nadam se da ću moći time da se bavim ceo život.

Bavite se i sticanjem doktorata – šta je tema vaše doktorske disertacije i zašto ste odabrali baš tu temu?

Tema moje doktorske disertacije je „ Značaj ocenjivanja performansi i nagrađivanje zaposlenih za uspešno poslovanje u hotelijerstvu“. Temu sam odabrao zato što verujem da su ljudski resursi nešto što će biti sve važnije i važnije u životu bilo kog zaposlenog. Balans između posla i slobodnog vremena je izuzetno bitan, kao i beneficije, način nagrađivanja, ključni indikatori performansi, strategija za zapsolene, trening centri. Kao što smo i malopre rekli, problemi sa radnom snagom će biti sve veći i veći i smatram da svaka uspešna kompanija mora da se usredsredi na poštovanje svojih zaposlenih, dobre benefite i pakete, i naravno dobre plate jer su to ključni motivi da imamo mlade i uspešne ljude u kompaniji.

Suvlasnik ste restorana Avalica, interesuje vas gastronomija – ima li još nečeg čime se bavite, a da nismo pomenuli?

Suvlasvnik sam restorana Avalica. Gastronomija me prilično interesuje, ali volim da kažem da je to više hobi. U Avalici je skup fantastičnih ljudi – od profesora Stambola Geštamova, kao glavnog kuvara koji sa svojih sedamdeset godina i dalje pravi najbolja jela. Ima anegdote i priče kojima možete da se divite, od onih kako je u februaru Indiri Gandhi u Hotelu InterContinetal uspeo da dopremi i posluži jagode jer su se u to vreme Geneksovi avioni nalazili u toplijim krajevima. Indira Gandhi je tražila jagode ujutru, a već popodne je avion sleteo i Stambolu doneo jagode. To su priče koje možete da čujete od njega, koje su istinite, a koje su istorijske anegdote i i dan-danas me privlače. Takođe bih izdvojio činjenicu da treba razvijati ono što je važno, dati značaja vrednostima Srbije kroz kuvana jela i ono po čemu smo kao narod poznati, tako da to je jedan hobi na koji sam izrazito ponosan.

Pored tako aktivnog i ispunjenog poslovnog života, imate li mesta i vremena za sebe, porodicu, prijatelje?

Za porodicu sam uvek imao vremena i nalazio sam vreme jer su meni, supruga Tamara i sin Petar, uvek na prvom mestu. Za prijatelje, takođe, nađem vreme i to je nešto što imam utisak svako od nas treba da radi, jer kada ste zadovoljni privatno i imate mir u kući i poštovanje jedni prema drugima, onda možete da budete izuzetno produktivni na poslu. Nisam pobornik toga da treba da se radi 24 časa, već mislim da treba da se radi pametno. Imate ljude koji provode mnogo sati u kancelariji i ne urade ni blizu onoga kao što urade neki koji provode mnogo manje. Mislim da na kraju dana treba sagledati finansijski rezultat i šta je to što je kompanija uspela u tom perodu da uradi. Ukoliko postoji dobar finansijski rezultat, onda je jasno kako je taj tim funkcionisao i kako je kompanija radila.

Deluje kao da vaš dan traje 48 sati – ili kao da imate skrivenu supermoć. Zaista, kada biste mogli da izaberete neku supermoć, koja bi to bila?

Kada bih mogao da imam skrivenu supermoć i da je izaberem, ne bih mogao da se odlučim za jednu, nastojao bih to da budu dve. Jedna bi bila da mogu da igram američki fudbal kao profesionalni igrač, a druga bi bila da možemo da produžimo sate kada nam je mnogo lepo, a to je svaki dan, te da dan traje osetno duže i da imamo vremena za još više zadovoljstava koji su u životu izuzetno značajni.