Kristina iz Negotina fotografiše sahrane, od natužnijeg čina pravi umetnost! "Dolazim prva, odlazim poslednja, jedna stvar je posebno potresna"

Kristina Popović (46) je fotograf. Fotografiše veselja: svadbe, rođendane, devojačke večeri, punoletstva, ali i sahrane! Ovim neobičnim poslom bavi se od 19 godine. Kaže da je "Bogom dana za ovaj posao" i da od najtužnijeg čina pravi umetnost.

Foto: Kristina Popović

Rođena je i odrasla je u Negotinu, u fotografskoj porodici, ćerka je čuvenog fotografa Nidže i oduvek je znala da će deo života provesti na groblju.

- Svi u mojoj porodici su se bavili fotografijom: tata, deda, majka. Kao što su fotografisali veselja, radili su i sahrane. Nisam sama došla na tu ideju, to je deo porodične tradicije, pa mi je oduvek bilo sasvim normalno - kaže Kristina za Informer.

Bez obzira na to što je od detinjstva čekala momenat kada će fotografisati prvu sahranu, priznaje da joj nije bilo svejedno kada je došao taj dan.
- Kada sam dobila prvu ponudu da fotografišem sahranu, bila sam zatečena. Ali sam rekla sebi: "Ja sam fotograf i za lepo i za tužno. Potrebna sam ljudima da bih zabeležila njihov poslednji trenutak sa nekim koga su mnogo voleli i sa kim ću biti još minut na ovoj zemlji." Ja beležim te poslednje sekunde - ističe Popovićeva.

Foto: Kristina Popović

Sahrana je kao reportaža

Ona navodi da uvek porazgovara sa porodicom pokojnika i da se trudi da im ispuni svaku želju.

Mnogi joj, ipak, prepuštaju da radi prema svojim principima:
-  Moj manir je da budem od početka do kraja sahrane tu. Dođem prva, odem poslednja. Uđem u kapelu, fotografišem sanduk, zapalim sveću. Lupim rukom o sanduk kako bi se pozdravila sa pokojnikom, kao neki poslednji pozdrav. Ljudi koji sahranjuju nekog svog oni nisu ni pet odsto svesni tog samog čina. To je veoma stresno. Sahrana je najstresniji trenutak. 

Foto: Kristina Popović

Trudi se, kako navodi,  da zabeleži sve što se događa tokom poslednjeg ispraćaja. Radila je sahrane na kojima je bilo 10, ali i 500 ljudi. Smatra da je njen posao umetnost i nikada se nije stidela svog zanimanja:
- Sahrana je vid reportaže. Nije svadba pa hajde da poziramo, hoćemo lepu sliku, ajde osmeh. Trudim se da ne budem  nametljiva. Nije lako. Najboljniji je trenutak, a vi se trudite da uđete u suzu, u oko, da oslikate bol porodice. Ja tačno znam kada ću da škljocnem da ljudima ne bi bilo neprijatno. Kada je najveća tišina u kapeli trudim se da ne škljocnem, ali ada je opelo u toku, tada mogu da budem slobodnija. Kada povorka krene prema grobu, tada mi je već lakše.  Fotografišem celu povorku, porodicu, onog ko nosi krst, sliku. Ja sam od sahrane napravila umetnost. Ja ne čekam da neko umre da bih zaradila. Za mene je to umetnost. 

Ističe da bez obzira na godine iskustva, ni danas nije oguglala. Ume, kako priznaje i sama da zaplače na sahranama.

- Najteže mi je kada neko drži govor ili kada je otvoren sanduk i ljube pokojnika. Bolni su momenti i kada sveštenik kaže da se oproste od nekog koga su voleli, pa oni grčevito ljube i drže sanduk. Prosečni čovek ode nekoliko puta na sahranu, a ja idem baš često. I dalje mi se dogodi da zaplačem, da se naježim. Nije mi svejedno, ali meni je ovaj talenat Bogom dat. Ne uživam u tome, ali sam stvorena za fotografisanje sahrana. Ja fotografišem i veselja, ali kada radim sahrane tu sam ja ja. Ne idem samo da bih ljudima uzela pare. Trudim se da uhvatim suzu, delić sanduka kog je već prekrila zemlja, rosu na ruži... 

Kako navodi upravo je zatrpavanje sanduka najjeziviji momenat.
- Kada se kovčeg zatrpava zemljom ja ga fotografišem svo vreme i čekam da se vidi poslednji delić. Beležim poslednje sekunde neke osobe na zemlji, a kada ga pokrije zemlja, te osobe više nema, pokrila ga crna zemlja. Do pre par trenutaka je bio gore, bio je sa nama,  mogli smo da ga vidimo a sada ga više nema. Kada čujem taj tup zvuk kada udara prvi grumen zemlje u sanduk, to mi je strašno. Uvek čujem taj zvuk. I noću i tokom dana. Nosim kod kuće svoj posao i ako mislim da nije tako.

Bonus video: