NATO ZLIKOVCI SU MI UBILI MUŽA, JA SAM DOBILA RAK! Potresna ispovest Nataše 24 godine od bombardovanja

Mog Predraga ubio je NATO kada je bacio bombe na našu kuću! Ni posle ovoliko godina ne mogu da zaboravim taj prokleti 28. maj, kaže Nataša.

Mog muža Predraga ubio je NATO kada su bacili bombe na našu kuću! Tada je nastradala i naša komšinica, dok smo majka, otac i ja nekim čudom preživeli. Ni posle ovoliko godina od tragedije ne mogu da zaboravim taj prokleti 28. maj. Dve godine kasnije, razbolela sam se od kancera!

Ovako u ispovesti za Informer priča doktorka Nataša Stanković Nedeljković (61) iz Aleksinca, prisećajući se najtužnijeg dana u životu svoje porodice.

Borba za život

- Te večeri samo što smo legli da spavamo, 35 minuta posle ponoći, po ko zna koji put su se začule detonacije i preleti aviona. Sišli smo u podrum. To je poslednje čega se sećam pre nego što sam osetila ogromnu toplotu i potpuni mrak. Kuća se urušila... oko mene gomila šuta. Razmišljam, ako sam živa, živi su i drugi. Shvatam da počinjem da se gušim. Dok se borim za vazduh, čujem oca kako viče za mog muža: "Izgubismo Pedu!" Tata se nekako oslobodio šuta, a onda je izvukao mene. Gledala sam gde su ostali... Postojala je mogućnost da šut sa mene dodatno zatrpa moju majku, pa smo prvo izvukli nju. Srećom, zadobila je samo lakše povrede - u dahu priča ova hrabra Aleksinčanka.

Foto: Informer

Potom se, kako kaže Nataša, okrenula iza sebe i na mestu gde su bili njen suprug i komšinica Dušica videla ogromnu gomilu šuta.

- Kada sam videla prizor, pomislila sam na najgore. U tim trenucima dobila sam nadljudsku snagu. Kopala sam preko ruševina da dođem do muža... Ali bilo je jasno da za njega i našu Dušicu nije bilo spasa. Ležali su ispod gomile kamenja... Strašno... - priseća se Nataša.

Kasnije je obdukcija pokazala da je njenom mužu geler presekao vene i da je iskrvario. Komšinici Dušici je deo bombe pogodio kičmu i na mestu je preminula.

Dan početka bombardovanja Jugoslavije, kaže Nataša, dan je kada je razoren život njene porodice.

- NATO zločinci kao da su nas jurili. Prvo je 5. aprila 1999. godine uništen stan u četvorospratnici u aleksinačkoj Ulici Dušana Trivanca, u kojoj smo živeli suprug, ja i sinovi od deset i sedam godina. Potom su zločinački avioni bombardovali Nišku ulicu, u kojoj su moji roditelji imali porodičnu kuću.

To smo sve nekako izbegli i tada smo prešli u kuću mojih roditelja, gde se, nažalost, i desila tragedija. Smogla sam snage da se posle nekog vremena vratim na ruševinu naše kuće. Tada sam shvatila da su iznad moje glave bila dva gelera. Ne znam kako da nazovem to što sam preživela dok su moji bližnji nastradali. Da li je to sudbina ili okolnosti. Prvih meseci nakon stradanja samo sam se pitala da li je mog muža bolelo dok je umirao - navodi naša sagovornica.

Ne zaboravlja se

Posle velike nesreće koju ni posle više od dve decenije ne zaboravlja, Nataša je, kako kaže, morala da sakupi snagu i nastavi sa životom.

- Morala sam da se borim za moju decu, samo mi je to bilo na umu. Pre bombardovanja muž i ja samo imali lep život i velike planove. Završila sam specijalizaciju i počeli smo da se kućimo. NATO zlikovci su sve to prekinuli! Ali, gurala sam dalje. Radila sam dva posla kako deca ne bi osetila očev odlazak, kako bi ih izvela na pravi put, to mi je bila najveća motivacija. Sada od starijeg sina imam unučiće, obojica su završili fakultete, muzičke škole, a mlađi sin završava i drugi fakultet. Uspela sam da završim i doktorat. Ja kažem, da smo mi iz ovog dela Srbije "dali Bogu Božje i caru carevo" - kaže dr Stanković Nedeljković.