MAJCI HEROJA SA KOŠARA STIGLO PISMO SINA TRI DANA NAKON NJEGOVE SAHRANE! Saša Vasiljević poginuo je braneći otadžbinu - Poslednju želju mu ispunila porodica

Saša Vasiljević imao je 19 godina kada je svoj život položio za otadžbinu te 1999.godine. U pismu koje je poslao svojoj porodici zatražio je samo dve stvari - da bude sahranjen uz pesmu "Sve što želim u ovom trenutku" i da mu spomenik posmatra bista gole žene. Nakon njegove sahrane, pismo je dospelo do njegove majke, a želja mu je bila ispunjena.

Oko 1.500 pripadnika OVK, uz podršku albanske artiljerije, NATO avijacije i instruktora napalo je rejon karaule Košare na frontu širine nekoliko kilometara rano ujutro 9. aprila 1999. godine.

Napad je bio silovit, iznenadio je Vojsku Jugoslavije i OVK je zauzela karaulu, ali nije uspela da dublje prodre na Kosovo i Metohiju, što je bio osnovni cilj napada.

Posle pada karaule, stiglo je pojačanje od više stotina pripadnika Vojske Jugoslavije iz pešadijskih i specijalnih jedinica, tako da je linija fronta stabilizovana 19. aprila i nije bilo većih pomeranja do kraja rata.

Ipak, bitka nije bila bez gubitaka. Među poginulim mladićima bio je i Saša Vasiljević, a ono što se desilo nakon njegove smrti rasplače i najtvrđa srca.

Foto: printskrin/facebook.com

Tek što ga je sahranila, majci je stiglo njegovo pismo koje je napisao tri dana pre pogibije.

U njemu je pisalo da je na granici strašno teško, da ne veruje da će se izvući i da mu drugovi ginu na svakom koraku. Motale su mu se crne misli tih dana i strašne slutnje, pa je poželeo u pismu da mu na sahrani zasviraju "Sve što želim u ovom trenutku", a da mu spomenik posmatra bista gole žene.

Poslednju želju majka mu je ispunila na 40 dana od smrti.

Foto: T.P.

Graničar nije mogao da bude svaki vojnik, ta deca su odrasla preko noći

Krvavi napad na Košare desio se na Veliki petak 1999. godine.

- Do početka agresije, naši graničari su obezbeđivali državnu granicu u jednim izuzetno surovim uslovima, oni su se nalazili na položaju i samo su u karaulu dolazili možda po nekoliko dana da se odmore, presvuku, zamene uniforme i opet se vraćali na položaj, gde su bile zemunice, tu su i spavali i tu im je doturana hrana. Graničar nije mogao da bude svaki vojnik. To je bila prva kategorija vojnika, u rangu sa padobrancima, sa vojnim policajcima, sa izviđačima, sa gardistima - priča pukovnik Duško Šljivančanin, ratni komandant 53. graničnog bataljona Prištinskog korpusa.

Foto: S.K.

Vojnici koji su tada bili na karauli Košare imali su između 18 i 22 godine.

- Reći ću da su ta deca odrasla preko noći. I kada je počela bitka na karauli Košare ja sam se prosto zaprepastio, pozitivno naravno, njihovim reakcijama, njihovom kreativnošću, njihovom samoinicijativom. I ja sam se borio 8. aprila na karauli Košare - priseća se pukovnik Šljivančanin.

Udružene snage NATO su tada, regularne vojske Albanije i albanskih terorista iz OVK, otpočele ofanzivu na karaulu Košare. Ova krvava bitka, upamćena je po vojnicima graničarima uzrasta od 18 do 22 godine, koji su branili jugoslovensku državnu granicu sa Albanijom.