Doktorka iz Urgentnog do detalja opisala kako su ona i njene kolege zbrinjavali decu koju je ranio Kosta K.

Otvaram vrata reanimacije i vidim unezverenog kolegu, kog pitam: "Šta radiš ovde?" Kaže: "Tražim moje dete!" Taj strah u pogledu, to trčanje po Urgentnom. Pala sam skroz. A dečak upucan i u grudi, vrat...

Ovako započinje svoju priču, anesteziolog asist. dr Marija Milenković, šef ambulante reanimacije na prijemnom Urgentnog centra UKC Srbije, koja je bila na dužnosti kad su stizali ranjeni iz masakra u OŠ "Vladislav Ribnikar".

Prema njenim rečima, te srede, 3. maja, nije bilo uobičajene gužve u Urgentnom jer sredom je dežurna VMA.

- Ali kao da se slutila neka nesreća. Specijalizantima smo objašnjavali kako raditi kad je puno povređenih, kad dve ruke mnogo znače. Bukvalno smo im sve to objasnili i stiže poziv da dolaze deca povređena vatrenim oružjem. Stiže i prvi sanitet. Izašla sam, devojčica i dečak. Svesni oboje. Stiže i najteže povređeni dečak, upucan i u vrat, grudni koš... Gleda, pokušava nešto da kaže. Sav bled, dosta gubi krv. Odmah mora intubiranje, respirator. Hitno u operacionu salu. Otvaram vrata reanimacije i vidim dragog kolegu, unezverenog. Pitam: "Šta radiš ovde?" Kaže: "Tražim sina!" Taj strah u pogledu, to trčanje po Urgentnom, da vidi da li je taj dečak, inače dovezen kao N.N. lice, njegov sin. Pala sam skroz. Mogu da pretrpim svašta, svačega sa se nagledala. Ali ovo... Čim je otrčao, pozvala sam koleginicu koja s njim radi na klinici da dođe, da mu se nađe. Našao je sina u sali! Rasplakala sam se kad su mi to rekli - kaže dr Milenković.

Najteže joj bilo, priznaje ona, kada je oživljavala dete svog kolege.

- S tim čovekom sam provela dane i noći lečeći obolele od kovida, još u onom prvom naletu. Sećam se i našeg prvog pacijenta - mladog stolara. Koliko mi je samo puta kolega rekao: "Ajde, Marija intubiraj pacijenta!" A sad smo mi intubirali njegovo dete. Pričali su mi posle kako je bilo strašno kad je u sali prepoznao sina - ističe doktorka za Kurir.

Niko nije bio tu imun na tugu i bol. Ali, ipak, svi su dali najbolje, kaže ona, najviše od sebe. Kao i uvek.

- Ta deca su bila ukočena od straha, šoka. U svom trčanju da ih zbrineš, našli smo i momenat da ih pomazimo, da im uzmemo ruku: "Biće sve u redu. Doći će i mama i tata..." Pribrani dečak pita: "Brinem za drugare. Kako su?" "Biće sve u redu", ponavljali smo. Nije bilo pitanje da li će svi ti lekari, sestre, tehničari... kući. Svi su ostali dok sve ne završe - seća se dr Milenković.