Anja (5) bila donor svom mlađem bratu! Životna borba porodice Sokić

Od davnina je poznato da se ljubav između sestre i brata ne može opisati, niti dočarati... Ljubav kao neraskidiva veza, kao snaga da za brata ili sestru date i život ako treba. Anja Sokić (5) i njen brat Vuk (3) upravo su to i dokazali i održali lekciju iz hrabrosti i požrtvovanosti.

Naime, njih dvoje su išli na ispitivanje zbog svog malog brata Vida, starog samo osam meseci, a devojčica je jedina od četvoro Sokića kompatibilna s mališanom, kom je bila potrebna transplantacija koštane srži jer boluje od retke i teške bolesti - imunodeficijencije (skupa imunskih bolesti).

Borba za brata

Prema rečima njihovog tate, Zorana Sokića, iako je Vid rođen kao zdrava i vesela beba, nakon samo nekoliko meseci njihov život postao je prava borba.

- Posle nekoliko meseci počeo je često da ima temperaturu, upale ušiju... Nijedan antibiotik nije mogao da mu pomogne. To nam je bio najveći problem. Iako su lekari na pedijatriji VMC-a na Novom Beogradu pokušali sve, zaista su davali sve od sebe, nisu mogli da mu pomognu. Nakon toga otišli smo na Institut za majku i dete, gde su otkrili da beba ima upalu pluća. Mišljenje je bilo da je u pitanju virus koji su starija deca donela iz vrtića. Međutim, vreme je prolazilo, a Vidu je bilo sve gore. Pojavili su mu se i čvorići na stomaku i butinama. Nismo hteli da se igramo zdravljem i ponovo smo otišli u bolnicu. Ispostavilo se, u poslednji čas - započinje svoju priču Zoran i nastavlja:

- Odmah smo primljeni u bolnicu. Tim profesora Pašića s imunologije započeo je brojne pretrage, dobili smo dijagnozu - imunodeficijencija. Rekli su nam da zbog njegovog stanja nije smeo ni da primi Be-Se-Že vakcinu, budući da nije imao imunitet. Bio je u teškom stanju, sumnjali su na još neke komplikacije. Prolazili smo kroz pravu agoniju.

Foto: Informer

Najveći šok je usledio, priznaje ovaj hrabri tata, kada im je rečeno da je jedini spas transplantacija koštane srži.

- Prvo su morali da urade analize podudarnosti s najužim članovima porodice. Sa mnom, suprugom Anom, sa Anjom i mlađim sinom Vukom, koji ima tri godine. Posebno dirljivo je bilo kada su Anja i Vuk došli da daju krv na testiranje. Znate, oni se nisu čuli, nisu plakali, bez reči i pogovora, iako znam da su se bojali svega. Pogotovo Anja, koja se igle mnogo plašila. Ali znali su da će to pomoći njihovom bratu i poneli su se kao pravi heroji, udruživši snage. Analize su na kraju pokazale da Vidu može pomoći jedino sestra Anja - drhtavim glasom priča Zoran i napominje:

- Tako mala, a tako velika devojčica! Bez pogovora je pristala i pokazala nam šta su hrabrost i ljubav prema bratu. Naš ponos. Tada smo shvatili ko nam je neprijatelj, a kako sam ja vojno lice i ceo život zagovaram vojničku disciplinu, sproveli smo našu vojnu taktiku. Za decu to je bila igra superheroja, odnosno Ana je bila "supermama", koja je s njima bila kod kuće, dok je "supertata" morao na drugo mesto, odnosno u bolnicu s Vidom. To su bile naše podeljene uloge, da svima olakašmo našu životnu, timsku borbu. Velika podrška nam je bila i profesorka Vujić sa odeljenja za transplantaciju koštane srži, koja nam je rekla da će Anja pristupiti proceduri. A onda i svi ostali lekari i tehničari. Predivni ljudi!

Anja je bila spremna, a transplantacija je obavljena 8. decembra.

- Bilo je teško i napeto! Mnogo je uspona i padova, i dalje traje borba. Vid se trenutno još oporavlja, a praznike provodimo u bolnici. Nas dvojica. Ni to nam nije teško, jer sve ćemo nadoknaditi, samo da se on potpuno oporavi i da svi rezultati budu kako treba! A nas dvoje smo roditelji malih heroja - ponosan je naš sagovornik.