Ovako izgleda test za upis u prvi razred, roditelji pažnja! Beograđanka otkrila na čemu je "pala" njena ćerka - groteska

Zvaničan upis prvaka u osnovne škole kreće 1. aprila, a kako se bliži ono prvo testiranje, tako kod roditelji raste bespotrebna tenzija - da li je moje dete dovoljno pametno, šta treba, a šta ne mora da zna, kako će proći na testu, da li će da nas obruka.

Ne samo što bespotrebno paniče jer se bliži 1. septembar, već im i sam razgovor sa psihologom prilikom upisa budućih prvaka u osnovnu školu stvara bezbroj dilema, a ceo taj pritisak deca i te kako osećaju.

Kako će onda da zavole školu kada vide da su svi oko njih zabrinuti zbog toga? Zato, roditelji, usporite, a evo i kako taj test izgleda i šta još treba da znate.

Šta je potrebno za upis?

Osim potvrda o fizičkom zdravlju deteta i završenom predškolskom obrazovanju, prilikom upisa u prvi razred osnovne škole obavezan je i razgovor sa školskim psihologom. Iz ovog razgovora načelno se utvrđuje da li je dete spremno i zrelo da pohađa nastavu.

Međutim, mnogi roditelji su u panici jer nisu sigurni kako bi taj test, odnosno razgovor, trebalo da izgleda i šta bi psiholog mogao da pita njihovo dete. Potom tu nervozu prenose i na mališane koji onda taj test u svojim malim glavama mogu doživeti kao bauka. Korisno roditeljima bi moglo da bude saznanje da imaju dva slobodna dana sa posla zbog upisa deteta.

Foto: Shutterstock

 

Roditelji koji su sve ovo već prošli, ali i dečiji psiholog objašnjavaju da nije neophodno da deca dođu spremna u smislu da znaju da čitaju, pišu i računaju - to nije posao roditelja; posao roditelja jeste da ga nauči da bude svesno sebe i sveta oko sebe! Takođe se savetuje da nije loša ideja i prošetati sa detetom kroz školu i pokazati mu da to nije nikakva strašna ustanova, već jedno šareno mesto puno dece.

Šta je važno?

Sa ovom Beograđankom u potpunosti je saglasna i Branka Tišma, dečiji psiholog. Ona naglašava da priprema dece u tom smislu uopšte nije potrebna, ali da roditelji i dalje imaju preambiciozna očekivanja. Ipak, ono što zaboravljaju su svakako neke osnovne stvari kao što su samostalnost i vaspitanje deteta što i jeste posao roditelj, a za sve ostalo tu je škola.

- Stručan naziv jeste procena zrelosti za polazak u školu i posao psihologa u tom trenutku je baš to. Da proceni zrelost deteta. Sama procena se sastoji iz nekoliko delova. U prvom delu dete se uz pratnju roditelja upoznaje sa novom sredinom i postavljaju mu se neka uobičajena pitanja, poput:

"Koje je tvoje ime i prezime?". Isto tako psiholog razgovara s roditeljima i oni isto treba da odgovore na neka pitanja o detetu. To su pitanja koja svaki roditelj zna, na primer: "Kada je dete prohodalo?" - rekla je Tišma.

Foto: NIS

 

Ona dalje objašnjava da se drugi deo procene odnosi na psihološki test.

- Potom kada se dete upoznalo sa nama i novim prostorom i pridobili smo njegovo poverenje, roditelj napušta prostoriju. Tada se radi psihološki test koji je jedan instrument procene. Naravno, tačna pitanja se ne otkrivaju jer onda test gubi smisao - kaže psiholog.

Tišma kaže da postoji i treći deo procene kroz koji svaki učenik mora da prođe.

- Na kraju se obično da detetu da nacrta svoju porodicu. Potom psiholog daje svoju procenu roditelju i objasni mu na čemu to sve mogu da rade sa detetom u naredna dva meseca pred školu. Obično se preporuči da dete više praktikuje neke sitnije poslove po kući poput postavljanja stola ili raspremanja stvari - rekla je ona.

Ne forsirajte ih da nauče da čitaju i pišu pre škole

Psiholog priča da je jedno od najčešćih pitanja roditelja to da li treba da nauče decu pred polazak u školu da pišu i čitaju. Tišma kategorički kaže - ne!

- Takve stvari treba prepustiti školi. Roditelji nisu svesni da se prilikom učenja slova uče i neke druge veštine. Učitelj uvek objašnjava da slovu "A", simbolu, odgovara glas "A". Deca tako razvijaju simboličko mišljenje. Roditelji treba da nauče decu da mogu samostalno da obavljaju higijenu, da znaju sami da se svuku, obuku, da slože stvari za sobom i slično. Roditelji isto tako bi trebalo da nauče decu da prihvate drugu decu, da umeju da se igraju na igralištu sa drugom decom, da dele, da prihvate drugu decu iako su možda različita, kao i da ih spreme da će u novoj sredini upoznati mnogo novih ljudi - kaže Tišma.

Kako dodaje, roditelji često deci ne prepuštaju sitnije kućne poslove pošto će odrasli to uraditi brže i lakše, ali i deca moraju odnekud da počnu da uče i stiču rutinu za takve poslove.

- Govorim ovo jer deca sve češće dolaze nepripremljena u školu. Nemaju punu rečenicu, često ne umeju da pitaju kada im treba nešto... Dešava se da kad im nešto treba telefonom zovu mamu i tatu da pitaju, umesto da pitaju učitelja koji je tu! Pored njih!