Hteo sam da se "raskrstim" i otišao sam pravo u crkvu kod popa, a on me je šokirao: Zato mi ne pada na pamet da krstim sina!

Ispovest čoveka koji je želeo prvo da poništi svoje krštenje u crkvi, a potom i da ne krsti sina, dok on to ne bude sam hteo, pokrenula je lavinu komentara na društvenim mrežama.

Ljudi su imali najrazličite stavove - i dok su ga neki podržavali, bilo je mnogo više onih koji su prvo bili šokirani, a onda su usledile osude.

Mi vam prenosimo njegovu priču u celosti, a voleli bismo da čujemo vaše mišljenje u komentarima:

- Kum, koji me je venčao u crkvi, na slavi me je upitao: Kad ćeš da krstiš malog?

Nikad! Ko sam ja da njega krstim? Neka odluči sam, kad poraste.

I tu je planula vatra. Nije očekivao tako odlučan odgovor od mene. Ipak sam pravoslavac i slavimo slavu, negujemo to kumstvo i ponekad obiđemo i neki manastir.

Ali, da li sam ja to želeo da budem, hrišćanin, pravoslavac, kršten? Ne znam. Kako vreme protiče mislim da nisam. Sve više me steže. Popovi, mantije, crkve, norme, zapovesti, kojekakve moralne propovedi od onih kojima bi bilo bolje da se pokriju ušima i ćute.

Foto: Shutterstock/Wikipedia

Imam mnoge nekrštene prijatelje koji kažu u šali: “Srećom, ja nisam kršten/a, antihrist sam”. I nekao ih vidim, zaista, slobodne, ponosne. Neki su se baš sa radošću krstili kao odrasli, pale su suze i rado se sećaju tog dana.

A šta ja da radim? Mene su kao malog onako polivali vodom, plakao sam i ne sećam se ničega. Ne mogu ni da se “raskrstim”. Jedino rešenje koje nudi Srpska pravoslavna crkva jeste da prestanem da se osećam i deklarišem kao pravoslavac. Druga mogućnost automatski proizilazi iz prve, pa mogu odmah da pređem u drugu veru.

Po navici i dalje slavim slavu, poštujem kuma, prekrstim se nekad… Ali molitve ne čitam i nikome ne ljubim ruke.

I tako, uhvatim sebe kako zdravo za gotovo prihvatam nametnuto verovanje, a iskren da budem, nisam ni Bibliju pročitao, a kamoli razmišljao o veri, svetom trojstvu, teologiji, filozofiji.

Neću da se jednog dana moj sin oseća isto tako. Sa lažnim identitetom, kojeg ne razume, a ne može da ga se odrekne i preispita sa distance. Nekršen je, ali odrasta u tipičnoj pravoslavnoj porodici koja se i ne pridržava mnogo religijskih normi. Upoznaje malo po malo veru, farbamo jaja, slavimo Božić, Uskrs, Đurđevdan. Ali jednog dana staće, razmisliti dobro i odlučiti da li pripada tom svetu ili ne.

Pročitaće valjda nešto, pravila te organizacije, norme koje mora da poštuje. Ako treba da se odrekne Satane, neka to učini sam, svojim iskazom, svojom voljom.

Foto: Instagram/Predrag Popović

Ako želi da bude budista, neka bude budista. Islam? To bi bio već kulturološki šok za mene, ali i to bi bio njegov izbor. Ateista? I to je neko uverenje.

- Znaš, kume, kad rodiš dete, podariš mu život i slobodu. Naravno, pružaš mu vaspitanje. Ali to nije tvoja igračka kojoj ćeš da nametneš kako da misli, kako da se oblači, u šta da veruje, da li će da bude gej, da li će da bude fakultetski obrazovan, sportista ili automehaničar. To važi i za religiju. Moram da ti kažem, dobro znam šta ne želim da bude moje dete, ali ćutim o tome, nije njegov problem ako se moj roditeljski san ne ostvari. A što se tiče vere neću da me proklinje posle - tako nešto sam sročio svoju argumentaciju.

Ali on je pričao kao neki pop.

- Krštenje je tvoja hrišćanska dužnost. Mi smo hrišćani, pravoslavci, verujemo u spasenje. A bez krštenja nema spasenja. Niko ko ne primi pečat dara duha svetoga na krštenju neće dočekati carstvo nebesko. Da su naši preci razmišljali kao ti, nestali bismo kao narod za 500 godina pod Turcima.

Razmišljao sam i o tome. Neko ko je zaista religiozan možda to i vidi kao dužnost. Na veronauci uče decu da bez krštenja niko, ma koliko dobra činio u životu, ne može da ode u raj. Znači, ceo Daleki i Bliski istok, zbogom?

Teško je i verujućim ljudima da shvate takav stav. A onda shvatiš da ima na stotine religija u svetu i ne samo što su brojne, manje ili više srodne, već se menjaju u vrmenu, evoluiraju… Ali dogma je dogma, za pravoslavce, to je jedina prava vera.

Činjenica da živimo u svetu podeljenih kultura i da se one održavaju i kroz religiju. Ali… Ipak nismo u srednjem veku. Ostajem pri svome. Neka odabere. Možda i grešim -  zaključio je, penosi Stil/Oazaznanja.