Alarmantna upozorenja lingvista: Uništavamo jezik, deca nam prvo progovore na engleskom

Nerazumevajuće skraćenice i iritirajuće uzrečice postale su sastavni deo govora tinejdžera u Srbiji. I to, kako upozoravaju stručnjaci za srpski jezik, nije samo tragična sadašnjost nego uvertira za opasnu budućnost – svojevrsnu „kreolizaciju“ našeg maternjeg jezika.

Procene lingvista su da u svakodnevnom govoru koristimo 30.000 reči srpskog jezika. Fond tinejdžera u Srbiji, pod uticajem skraćenica i tuđica, po tim procenama, danas iznosi tek 2.000 aktivnih reči.

Jer žive u državi koja spada u red onih gde se najviše konzumiraju medijski sadržaji sa ogromnom količinom anglicizama i žargona, pa sve to, takođe u preteranoj meri, upijaju u svoj svakodnevni govor.

Istini za volju, treba reći da je svaka generacija imala svoj žargon. Tako su i nešto stariji iz generacije X (rođeni između 1965. i 1980) umeli da šokiraju svoje roditelje iz generacije “bebibumera” (1946-1964) rečenicom - “daj lovu za klopu i pljuge”. Međutim, generacija Z (1997-2012), kojoj pripadaju današnji tinejdžeri, otišla je “korak dalje” unoseći u svoj rečnik skraćenice i izraze koje su nerazumljivi čak i “milenijalcima” (1981-1996), a kamoli starijim generacijama.

Kako kaže profesorka srpskog jezika i književnosti u Valjevskoj gimnaziji Milena Petrović, đaci u ovoj digitalnoj eri „žive“ uz mobilne telefone i na društvenim mrežama, gde su skraćenice uobičajeni način komunikacije.

- Tako ne stvaraju kvalitetne govorne navike i ne žele, kako sami kažu, da gube previše vremena na neke sadržajnije razgovore i šire konstrukcije. Onda takav način međusobne komunikacije prenose i u razgovore sa odraslima – kaže ona za „Blic“.

Za razliku od govora, kako ističe Milena Perović, pisani sastavi srednjoškolaca ipak nisu u tolikoj meri sa ograničenim i osiromašenim vokabularom.

- Kada su u pitanju pismeni zadaci bez obzira na to što se trude da budu sadržajniji, pojedini učenici jednostavno ne uspevaju da iskažu ono što žele zbog opšteg problema nečitanja i to utiče da ne mogu da pronađu odgovarajuće reči. To se vidi kod rečeničnih konstrukcija, bez obzira što nastavnik pokušava da im objasni koji problem imaju. Budu saglasni sa njegovim mišljenjem, ali slične i iste greške se ponavljaju zato što jednostavno premalo čitaju - objašnjava profesorka Valjevske gimnazije.

Ali što se tako izražavaju, mišljenje je profesora dr Viktora Savića sa Filološkog fakulteta Beogradskog univerziteta i Instituta za srpski jezik SANU, nije samo dečja krivica. To ilustruje primerima o kojima su mediji već izveštavali, da su mališani koji su u ranom uzrastu bez nadzora roditelja bili prepušteni digitalnom sadržaju kao što su strani crtani filmovi, „prvo progovorili engleski, a tek potom maternji jezik“.

- To sve govori o pomalo neozbiljnom odnosu našeg društva prema razvoju govora kod dece. Tačno je da je jezik „živa materija“ i da prati promene u društvu, ali bi kao narod morali da poradimo na tome da ne budemo jedna provincija ili periferija engleskog govornog područja, već da kao svi civilizovani evropski narodi negujemo sopstveni jezik.