"Neću da ostavim svoj narod kad je najgore!" Spomenko je ranjene drugove izvlačio po kiši metaka i hrabrošću se upisao u istoriju

Spomenko Gostić, rođen je na današnji dan, 14. avgusta 1978. godine, kao pripadnik Vojske Republike Srpske poginuo je od granate 20. marta 1993. godine, nedaleko od svog sela Jovići na planini Ozren. Tada je, osim njega, život izgubilo još pet srpskih vojnika.

Sahranjen je na mesnom groblju Gornji Ulišnjak, gde počivaju njegova majka i baka. To mesto, kao i Spomenkovo selo Jovići, danas se nalaze u BiH.

 

Nakon što je u ratu ostao sam, Spomenko se pridružio vojsci, gde je prvo bio kurir, a kasnije je razvozio hranu vojnicima.

Nekoliko meseci pre pogibije naišao je na minu dok je konjskom zapregom razvozio hranu po liniji. Konji su tada stradali, a Spomenko je lakše ranjen. Kasnije je otišao kod artiljeraca, gde je i okončao svoj mladi život.

Posle više od dve decenije od pogibije mladi heroj sa Ozrena dobio je spomen - bistu u Doboju, koja je 20. marta 2014. godine postavljena u porti Hrama Rođenja Presvete Bogorodice.

Spomenko je u ratu dobio nadimak Mali Obilić, ali ne zbog godina, već zbog toga što je mrtve i ranjene drugove izvlačio sa prve linije fronta po kiši granata i metaka.

- Sećam ga se kao dečaka bebećeg lica, kako mi ide u susret na zaprežnim kolima. Pogledao sam ga a on puši i to stvarno uvlači dim i nosi sa sobom veliku torbu punu hrane. Kada je video fotoaparat i on i njegovi saborci šalili su se kako će sada ući u istoriju - rekao je Peternek za Kurir.

Foto: prinsrkin/youtube

Malo ko zna da je Spomenko odbio ponudu da ode daleko od rata i živi u tuđoj zemlji bezbrižnim životom, sve dok njegova zemlja ne bude doživela mir i slobodu.

To što nije učestvovao u borbama na prvoj liniji ne znači da je Spomenko bio zaštićen. Ranjen je dok je prevozio hranu za vojsku. Velike kiše su napravile bare duž kolskog puta i on i njegov saborac Slaviša Petrović skrenuli su sa uobičajene putanje. Jedan točak zaprežnih kola je aktivirao protivpešadijsku minu. Geleri su lakše ranili Slavišu dok je je Spomenka okznuo deo mine.

On je posle toga raspoređen u komandu. Da bude kurir. Tada je već postao poznat. Nakon ranjavanja ga je fotografisao Tomislav Peternek. To je prvi trag malog heroja. Ubrzo na Ozren stiže i ekipa Televizije Novi Sad, a novinar Petko Koprivica u oktobru 1992. godine pravi razgovor sa Spomenkom. Nakon toga iz celog sveta stižu pozivi da Spomenko nastavi školovanje i život u miru, daleko od rata. Spomenko je sve pozive odbio. Njegovo mesto bilo je uz njegove ratne drugove.

20. marta 1993. godine, žureći kući da iz peći izvadi hleb koji je pekao da nahrani svoje prijatelje vojnike, gine na Ozrenu od granate ispaljene sa muslimanske strane zajedno sa još pet srpskih vojnika.

U ratu je izgubio sve: porodicu, dom, detinjstvo i, na kraju, život.

Saborci ga pamte kao neverovatno hrabrog i vrednog dečaka, a ostaće zabeleženo da je odbio ponudu jedne srpske porodice iz Francuske da ga usvoji i odvede da živi sa njima.

Spomenko je, zahvaljujući se, tom prilikom rekao: “Neću da budem dezerter i da ostavljam svoj narod kad je najgore. Biću ovde do kraja, dok ne dočekamo mir i slobodu, a onda… videćemo.”

Foto: Zoran Sinko

Spomenko je posmrtno odlikovan Medaljom zasluga za narod.

Pretragom na Guglu uz ime Spomenka Gostića pojavljuje se podatak da je on bosanskohercegovački vojnik. Istina je da je on rođen, živeo i život završio u Bosni i Hercegovini ali ta odrednica je nekako nakaradna. Jer, Spomenko je bio vojnik Vojske Republike Srpske. I to ne bilo kakav vojnik. On je bio najmlađi vojnik i najmlađi odlikovani borac Vojske Republike Srpske.

Prema pojedinim navodima u medijima, Spomenko je imao oca, ali to nije ni znao. On ga se odrekao kada je imao 4 godine, a danas prima penziju na ime poginulog sina, prenosi Telegraf.

Ovako je Spomenko govorio u jednom intervjuu:

- Imamo mnoge slučajeve gde je bilo teško, ali se sve opet nekako izdrži. Imao sam slučajeve da se nagazio na minu, naišao sam i odbila je prvi točak. Ovo mi je druga rana, mene je bacila detonacija i tu me je geler okrznuo, ali opet se sve savlada.

Tukli su me mecima, ali i to sam izdržao. Kažem da mi ovde dobro i fino, sarađujem sa vojskom, hranim se sa vojskom, spavam... Nemam oca nemam majke, ostao sam samo sa babom, ali je ona poginula baš kod ove kuće tu - rekao je on svojevremeno u jednom intervjuu.

Moj zadatak je da izvozim ranjenike, prevozim municiju i hranu, a sad pošto imamo manjak kurira morao sam da pređem da budem kurir, pa je jedan stariji preuzeo kočije. Ali te kočije će mi se jednog dana vratiti - rekao je ovaj dečak.

Foto: Zoran Sinko

Po načinu na koji je pričao videlo se da se trudi da bude hrabar, koliko je to moguće kada besne ratni sukobi.

- Ne plašim se. Nekad imam malo strah, ali savlada se i to. Uvek imam oružje. Non stop napadaju, ali neće dugo - rekao je on.

Za ljude koji nisu otišli na ratište već vreme provode po kafićima, Spomenko je rekao da su sve to kukavice.

- To su izdajice svog naroda. Ja sam se dobrovoljno javio da pomognem svom narodu da se oslobodimo od neprijatelja - pričao je on.

Posle rata je želeo da nastavio da radi sa svojim kočijama i da pomaže drugim ljudima.