Svetozara su kao bebu bacili pored kontejnera: Usledio veliki preokret, a posle 58 godina uradio je nešto neočekivano

Po imenu i prezimenu majka i otac ga nikada ne bi prepoznali - i jedno i drugo dobio je po službenoj dužnosti. A on ih traži, uzalud ili ne...

Punih 58 godina ne zna čiji je, više od 30 pokušava da uđe u neki trag, podatak i ne daj Bože sazna ono što treba da stoji u tim praznim rubrikama. Taman toliko da odustane, ali nedovoljno da izgubi nadu.

Svetozar Nedeljković nekad, danas Spasojević, ima život u tek nekoliko stranica zbunjujućeg dosijea. Te godine i tog dana kada se rodio manje više sve je nepoznanica. Ali jedina istina za koju zna zvuči ovako.

“Rođen sam u Podgorici, tadašnjem Titogradu. Majka me je ostavila pored kontejnera ili kante u studentskom domu. Tu me je našao jedan milicioner, nikada se nije saznalo ime milicionera koji me je predao Centru za socijalni rad u tadašnjem Titogradu, gde sam odveden u bolnicu. Ne znam da li sam bio obučen, u nekoj kesi, kutiji, stvarno ne znam. To nigde nije pisalo u tom dosijeu koji sam ja dobio nakon 30 godina”, kaže Svetozar i dodaje:

“Tu nije pisalo njegovo ime, nije pisalo ni da li sam imao nešto od dokumentacije, da li su me našli u kanti. Moja životna priča je lepa, ali sa teškim početkom, jer sam bio bačen pored kante za smeće. Bio sam starosti mesec dana kada me je našao taj milicioner. Posle su me iz centra odneli u Dečiju kliniku u Titogradu, gde sam bio mesec i po, dva meseca, tako su mi rekli”.

Po službenim i zvaničnim beleškama koje su te 1966. godine popunili u Centru za socijalni rad Podgorice stoji više datuma rođenja. To niko nije mogao precizno da odredi, međutim podaci koji su morali da budu upisani iz nekog razloga nikada u dosije nisu ušli.

“Sad u 58 godina jedino znam gde sam rođen i odakle sam, da sam iz Podgorice. U izvodu iz matične knjige rođenih piše da sam rođen 13. juna 1966. godine u Titogradu, bez imena majke i bez oca, a bilo je i više datuma rođenja, ali ovaj je upisan zvanično. Ničega čitkog tu nema, ni potpisano od strane matičara. Ime i prezime mi je dao nekadašnji direktor Centra za socijalni rad Republike Crne Gore Svetozar Bukelić i on je rekao da sam rođen u neđelju”, objašnjava svoj život i dodaje:

“Nisam nikada pomislio da se radi o nekoj studentkinji ili nešto slično tome. Ako me je našao milicioner, kako se ne zna ime tog milicionera, kako se to nikada nije otkrilo, da centar nije zapisao ime njegovo, zbog čega je to sakriveno. Da je bila studentkinja, mlada devojka i slično, sigurno bi je našli tada”, kaže Svetozar.

Prvi put po završetku 8. razreda krenuo je u potragu za roditeljima bezuspešno. Naredni put 1988. godine kada mu se rodila prva ćerka, angažovao je i ovlastio advokata. Da li je to bila istina ne zna, ali pretpostavka je da mu je majka islamske veroispovesti, a otac pravoslavne vere i da je to moglo da predstavlja problem.

“Ne mogu da krivim ni majku ni oca dok ne čujem šta se tada dogodilo, zbog čega se tolike godine sve krilo, ko je branio možda da se mi sretnemo i o svemu razgovaramo. Što bi se reklo, ako su živi neka im Bog da sreću da žive. Naznaka je neka bila da je od Koljenovića, da su poreklom iz Gusinja, a za oca ne znam ništa. Našli smo posle porodicu, gde sam ja bio kod Fate, sad tu su se neka imena pominjala, ali ništa nije dokazano da li je tu bila majka, da li je otac nije hteo. Uglavnom nismo mogli ništa da saznamo, mi smo se samo čudili zašto se krije ime policajca. Iz nekih priča sam čuo da je brat moje majke branio, jer je on bio visoki oficir u Titovo vreme”, priča u jednom dahu Svetozar i dodaje:

“Moje lično mišljenje je da sam se možda rodio iz ljubavi, gde nisu podržavani od strane roditelja, da nisu majčini podržavali oca. Ili da sa očeve strane nisu podržavali majku koja me je rodila, tako da sam eto rođen iz ljubavi pa svako na svoju stranu, a dete bačeno pored kante za smeće. Nažalost velika tuga je to kada deca ispaštaju”.

Danas tačno 58 godina od kako se rodio svoju životnu priču smatra lepom, jer bez obzira na sudbinu s početka, sve posle toga u njegovom životu ni najmanje nije bilo loše.

Sa ulice, preko centra za socijalni rad, bolnice, život ga je doveo u Miloševac, čuveno selo u Srbiji poznato po hraniteljskim porodicama. Brigu o njemu preuzeli su Đulići.

“Sećam se kad je Svetozar došao u našu porodicu, imao sam sedam godina, sećam se kako smo odrastali. Pamtim kako smo išli u školu, zajedno smo spavali u jednoj sobi. Pokazivao je veliku tugu, baš kada je završio 8. razred, moj otac i on su otišli u Podgoricu da traže njegovog oca i majku, sestru ili vrata, da se otvori dosije. Tada mu nisu dozvolili ništa, njegov dosije nije mogao da se otvori tada i ostalo je samo na tome da je nađen u parku i da ga je centar preuzeo, smestio u dom i da je iz doma došao u našu porodicu”, priča sin iz hraniteljske porodice Branko Đulić.

Svetozar nikada nije odustao od svoje primarne porodice, a u prilog tome govore i situacije za koje on ne veruje da su sudbonosne, ali sva je prilika da su se baš tako dogodile. Od roditelja nije bilo ni traga ni glasa, ne zna čak ni da li su ikada pokušavali da ga nađu.

“Najviše mi prorade emocije kada je neko veselje, bila je svadba od moje ćerke, a od mojih nikoga nije bilo”.

Potraga Svetozara Spasojevića za roditeljima za proteklih 30 godina samo dva puta bila je u štampanim medijima. Jednom u Večernjim novostima i jednom u crnogorskoj Pobjedi. Interesantno je da se posle tih teksova niko nije javio ni sa kakvom informacijom. Njegov advokat Mirko Radinović posle višegodišnje zajedničke borbe takođe je sa njim prekinuo saradnju.

“Imao sam tih godina neke pozive da se javim da mi kažu više informacija, ja sam o tome obaveštavao svog pravnog zastupnika, a kada smo pozvali te brojeve niko se više nikada nije javio. Moj pravni zastupnik je najdalje stigao do kuće milicionera, ali izgleda da on tada više nije bio živ. I odjednom je sve to zatihnulo, da li je možda neko njemu pretio ne znam, ali više se niko nikada nije javio. Ako mi je majka živa, neka je živa i zdrava, neka ima svoju porodicu. Kako je bog rekao tako će i biti, neka ih sve sreća prati u životu”, kaže Svetozar.

Prezime koje je dobio kada je iz Centra za socijalni rad Podgorice upućen u hraniteljsku porodicu promenio je u 20 i nekoj godini kada ga je usvojio Gojko Spasojević. Njihov prvi susret oni koji su bili i ostali najbliži Svetozaru i danas živo pamte.

Svetozar je danas izuzetno priznat, cenjen i poštovan čovek. Vlasnik je velikog ugostiteljskog objekta i ponosni suprug i otac troje dece.