Matičar otkrio zašto muškarci uzimaju ženino prezime: Venčao više od 14.000 parova, najdraži mu mladenci iz staračkog doma!

Deluje kao sasvim obična priča - dvoje se vole, zabavljaju, pa odluče da svoju ljubav krunišu brakom. Prvi korak ka tome je odlazak pred matičara i izgovaranje takozvanog sudbonosnog DA.

Međutim, nije uvek tako, o čemu svedoči Radivoj Mrđa, čovek koji je čitav radni vek, dakle više od 30 godina, proveo kao matičar u Opštini Novi Beograd, sve dok se nije penzionisao krajem 2016.

Objašnjava za Novosti da je voleo svoj posao jer je vrlo dinamičan. Kako se većinom venčavaju mlađi ljudi, svi veruju da je to za ceo život. Zbog toga je i uzbuđenje veliko.

- Svi su ushićeni, mlada i mladoženja ne znaju gde se nalaze, unezvereni su, ruka im drhti kad treba da se potpišu, a iza njih stoji nekih sto-dvesta ljudi koji ih fiksiraju pogledima. Ma, sve je napeto zbog važnosti tog momenta - kaže naš sagovornik, koji sasvim drugačije obavlja venčanja kada su u pitanju ljudi koje poznaje, odnosno njegovi prijatelji.

- Tada ne mogu da budem klasičan ćata. Ponese me atmosfera, pa se automatski sasvim drugačije ponašam.

Foto: Shutterstock

Kad mladoženja pobegne

Izdvaja li se neki događaj kao posebno zanimljiv?

- Uvek isklizne nešto što ne očekuješ. Imao sam jedan slučaj kada sam, na dan venčanja, kao i uvek, formalno, mladoženju i mladu pitao da li dobrovoljno stupaju u brak. On je rekao "ne", okrenuo se i izašao iz sale. Situacija je baš bila neprijatna. Gledam, ne znam kako da reagujem, pola gostiju je zgranuto, ne znaju šta da rade... Jeziv trenutak! Ni dan danas mi nije jasno zašto je to uradio. Mogao je noć uoči venčanja da obavesti te ljude, da ih ne maltretira, jer većina žena ide kod frizera, muškarci se sređuju, pa kupuju garderobu, poklon, cveće... Imali su mogućnost da odu negde drugde na vikend i zbog te svadbe su sve odložili, a onda im "ovaj" kaže da neće da se ženi.

Šta je mlada uradila?

- Umalo se nije onesvestila... Bolje je pričati o svadbi kao o nečem lepom. Gledam, u novinama je vest kad se pobiju mlada, mladoženja, kumovi i ostala familija, "naši" protiv "njihovih"... O venčanju bi trebalo da se piše afirmativno, kao o lepom činu koji se u principu događa jednom u životu.

Venčavao i maloletnike

Događa li se da neko kaže da ima nešto protiv, kao u filmovima?

- Nije bilo toga. Vi pitate kumove, svedoke, a ne goste, oni vam kažu da su podaci tačni i da su te osobe pred vama baš te, pa pitate mladence da li dobrovoljno stupaju u brak, oni kažu "da" i to je to. Drugo je kada se venčavaju maloletna lica. Onda morate da imate odobrenje, sudsko rešenje... Venačavao sam i maloletnike. Oni, po zakonu, mogu da stupe u brak sa 16 godina.

Kada je postalo moderno da žene zadržavaju svoje prezime ili dodaju muževljevo?

- Krajem 90-ih, početkom 2000-ih godina. Nije to baš tako često. Mnogi ljudi koji su medijski eksponirani imaju dva prezimena, pa izgleda kao da je reč o masovnoj pojavi, ali nije tako. Ni dan danas, pošto u svemu kopiramo Zapad, ne možemo da shvatimo da ime i prezime javnih ličnosti nema blage veze sa onim što piše u njihovim zvaničnim dokumentima. Ne piše Lejdi Gagi to u pasošu. Ona je Lejdi Gaga sa marketinški. A mi mislimo da ćemo izgubiti svoj identitet ako promenimo prezime. Ispada da su naše majke i bake bile robinje jer su, zaboga, kada su promenile prezime promenile sve. Najinteresantnija mi je bila mlada majka koja je došla da promeni prezime zato što joj je dete krenulo u obdanište i pitalo je: „Mama, zašto se ti prezivaš drugačije nego tata? Kako se mame i tate svih mojih drugara isto prezivaju?" Ona je došla da promeni prezime u muževljevo, da bi se isto prezivali.

Uzimaju li muškarci ženino prezime?

- Uzimaju. To je bilo moderno 90-ih godina, iz razloga što svi oni koji su imali bilo kakav problem sa zakonom van Jugoslavije, pa Srbije, možda radili na "divlje" ili nisu mogli da izađu iz zemlje ako su imali zabranu ulaska u Nemačku, Austriju, Grčku.. Nisu bili kriminalci (mada je i njih bilo), pa su pribegavali triku. Nekada su se venčavali i pro forme sa nekim - uzmu ženino prezime, promene dokumenta pa Nemci, recimo, više ne znaju da je to ta osoba. Po našem zakonu, kad neko menja prezime on mora da podnese zahtev, pa se traži provera od SUP-a da se protiv njega ne vodi krivični postupak. U suprotnom, ne možete da promenite prezime. Jedino kada sklapate brak to možete da učinite bez provere. Bilo je i slučajeva, mada retko, da mlada na svoje doda mladoženjino prezime a on na svoje njeno.

Foto: Shuterstock

Da li su mladenci imali tremu i kako ste im pomagali da je da razbiju?

- Može da priča ko šta hoće, ipak je to trenutak kada iza vas stoje vaši roditelji, familija, braća, sestre, sto pari očiju gleda u vas... Kako onda da ne osećaju tremu? Stalno sam se trudio da me ti mladenci ne doživaljavaju kao nekog birokratu koji ih tu nešto maltretira, gledao sam da ih raspoložim, opustim, da shvate da je to njihov dan, da je sad i nikad više i da su na tom venčanju oni glavni, da sam ja tu zbog njih, da im svi samo pomažu u tome da taj trenutak bude što lepši i bolji. Trudio sam se da uvek imam osmeh, bez obzira na to kako sam se osećao, samo da bi njima bilo lepo. Njih od rane zore roditelji, bude ih, teraju: "hajde, šminka, oblači se, frizerka, garderoba, evo dolaze po mladu...". Najradosniji dan im počinje sa vikom trkom. Možete misliti kakav je pakao oko njih, pa još ja treba da ih "davim" a oni jedva čekaju da dođu u restoran, da počne muzika i da ih svi ostave na miru.

Imali ste prostora da malo improvizujete ili ste uvek morali da se držite onog što morate da kažete?

- Trudio sam se da, kad god mogu, improvizujem. Većina mojih venčanja nisu bila klasična, svako je bilo posebno.

Kako to mislite?

- Kada praviš zapisnik, počneš neku lepu priču sa njima, oni budu oduševljeni. Gledao sam da što više izbegnem suvoparne zakonske odredbe i da im uputim ljudske, tople reči. To jednostavno krene iz vas. Neki put se razneže, a i ja, pogotovo kada se venčavaju moji prijatelji ili njihova deca. Nekoga ko ti je toliko drag odjednom počinješ drugačije da posmatraš: "E, sad si se oženio i postao čovek. Preko noći, čuj!".

Da li vam se događalo da ponovo venčavate isti par koji se u međuvremenu razveo?

- Jeste, i zamolili su me da, ako može, na venčanju budu samo kumovi i oni. Što se matične službe tiče za nas je bitno da budu dva svedoka, mlada i mladoženja. To su uvek vesele scene.

Koliko ste imali venčanja dnevno?

- I po 25, kad dođu maj, septembar i oktobar, izginemo od posla. Igrom slučaja, kada smo prebacivali knjige u kompjutere, saznao sam da sam venčao više od 14.000 parova.

Foto: Pixabay

Vreme kada se ginulo

Koliko je to lepih momenata...

- Da, baš tako. Nažalost, bilo je i tužnih, 90-ih godina, kada se ginulo. Jednog jutra ja spremam papire za venčanja, kad dolazi momak koji se predstavlja kao kum koji je trebalo da bude tu u 12, a došao je u 8 časova. Kaže mi da mladenci otkazuju venčanje. Ipak sam poneo dokumenta u 12, misleći da će možda doći, možda su se posvađali pa će se predomisliti... Kad - dolaze svatovi, muzika za venčanje, neka žena govori: "Hajde muzika, pesma, veselo!", a iza nje idu mladoženja, mlada i kum, onaj dečko koji je dolazio da otkaže. Njih dvojica drže mladu ispod ruke, ona se trese i plače. Razmišljam da nije reč o venčanju pod prisilom, u tom slučaju ne smem ih venčam. Svi svatovi sede kao na parastosu, osim te žene. Ona mi prilazi i kaže: "Znate šta gospodine, ja sam mladina majka, jutros su mi javili da mi je sin poginuo na ratištu u Bosni. Trebalo je da dođe na svadbu, toliko se radovao, ćerka i sin su bili mnogo vezani jedno za drugo. Danas se veselimo, a od sutra tugujem". Nisam mogao ni slovo da izustim. To je najtužnije venčanje koje sam imao.

Foto: Foto: Shutterstock

Venčanje bake i deke

Trebalo da se venčaju 6. aprila 1941

- Jedno mnogo lepo bilo je kada su došli baka i deka iz Doma staraca na Bežaniji. Trebalo je da se venčaju 6. aprila 1941. On je bio oficir Jugoslovenske vojske, a ona učiteljica. Tada je krenuo rat, bombardovanje, nisu se venčali, on je otišao na front, bio u nemačkom zatvoru, posle toga otišao u Ameriku i vratio se da umre u Srbiji, 1989-1990. Uzeo je sobu u Domu i, možete misliti, u sobi pored njega - ona! Ona se nikada nije udavala, a on je imao decu i porodicu. Sve vreme su se držali za ruke. Zamislite kakva je to ljubav, čudo jedno! Verujem da su posle toga poživeli još nekoliko godina, uvrh glave.