Nikola je Srbin koji je preživeo brodolom na Titaniku: Bio je jedan od 706 srećnika, postoje dve teorije o tome kako je uspeo

Srećni preživeli sa Titanika godinama su pričali svoje verzije tragičnog događaja.

Zahvaljujući njihovim sećanjima danas, pored zvaničnih, imamo i neke potpuno nepoznate detalje o onome šta se događalo u poslednjim trenucima pred potonuće čuvenog broda.

Titanik je građen da dominira prekookeanskim putničkim saobraćajem početkom 20. veka. Bio je vlasništvo kompanije "Vajt Star Lajn" i predstavljao je najveći putnički brod na svetu. Zbog veličine, najnaprednije tehnologije koja je ugrađena u brod, i pompe koja ga je pratila zvali su ga “nepotopivi”.

Tog 15. aprila 1912. godine, na prvom putovanju iz Velike Britanije u SAD, na ledeni breg u severnom Atlantiku, velikom brzinom, naleteo je tada najveći i najluksuzniji putnički brod - Titanik. "Nepotopivi", kakvim je smatran, potonuo je za samo dva časa i 20 minuta. Od 2.208 putnika, koliko je isplovilo iz Sautemptona u Engleskoj, samo njih 706 je preživelo, a ledene dubine Atlantika progutale su te noći 1.517 života.

Svi ovi podaci dobro su poznati. Međutim, iz svedočanstava preživelih u godinama koje su usledile saznali smo i neke činjenice koje nisu poznate široj javnosti, pa i odgovor na pitanje - koliko je bilo Srba na Titaniku?

Prema podacima sa sajta "enciklopedija-titanika" na Titaniku je bilo 34 ljudi sa ovih prostora i svi su se nalazili u trećoj klasi. Osim Jozefa Draženovića iz Hrastelnice, tela ostalih nikada nisu nađena ili identifikovana, piše Istorijski zabavnik.

Ipak, bilo je i onih koji su preživeli – Mara Banski, Ivan Jalševac i njegov saputnik Nikola Lulić.

Lulić je bio seljačko dete. Radio je na njivi i pomagao roditeljima sve dok ga nisu regrutovali u austrougarsku vojsku. Međutim, priča kaže da ovaj mladić nije hteo da služi u vojsci koja nije srpska, pa je 1902. godine dezertirao.

Kako nije mogao da se vrati kući, “trbuhom za kruhom” krenuo je put daleke i misteriozne Amerike. Nakon godina rada u rudniku u Minesoti, Nikola se u jesen 1911. godine vraća u rodno mesto.

Tu se međutim, i dalje teško živelo. Nikola nikako nije mogao da nađe posao, pa je jedini izlaz bila ponovna “pečalba”. Sa njim je u “beli svet” krenulo i nekoliko zemljaka. Sudbina je htela da brod koji su izabrali bude baš Titanik.

Lulić je kasnije pričao da je Titanik bio kao ništa ranije viđeno. Uopšte nije ličio na brod nego na mali, plutajući grad. Ipak, taj “grad” je uskoro doživeo potres koji niko nije mogao ni da sanja.

Putnici 3. klase nisu saznali da brod tone sve dok voda nije počela da im ulazi u kabine.

Na Titaniku je bilo 20 čamaca za spasavanje, nedovoljno da se spase više od 2.000 putnika i članova posade. Najveći bes izazvalo je to što su, u haosu koji je nastao, čamci koji su spuštani u vodu bili poluprazni.

O tome kako se Nikola spasao postoje dve verzije.

U jednom trenutku, našao se u ledenoj vodi. Po jednoj verziji, na glavi je imao oficirsku kapu zbog toga su ga izvukli u čamac.

Nešto plemenitija verzija priča o tome da je spasao život detetu koje je pored njega upalo u vodu, pa mu je detetova majka - Norvežanka, pružila ruku i povukla u čamac.

Nikola je tako mogao da vidi tehnološko čudo tadašnjeg sveta kako tone pred njegovim očima. “Karpatija”, brod koji je došao po preživele, prevezao ga je do Njujorka.

Posle kratkog odmora kod rođaka u Čikagu, Nikola je nastavio putovanje i stigao u rudnik u Minesoti.

Tu je radio do kraja Prvog svetskog rata, a zatim se zauvek vraća u domovinu. U novoosnovanoj zajedničkoj državi je živeo sve do smrti 1962. godine. Imao je 79. godina.

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.