Ludački poduhvat Dragana iz Kraljeva! Spavao sa naoružanim talibanima, upao u ledenu pukotinu i to je samo delić (FOTO)

Mom avanturističkom duhu ništa ne odgovara tako kao putovanja biciklom i pustolovine. To nije samo hobi ili popunjavanje slobodnog vremena. To je način života. Prava strast. To konstantno osvajanje novih kilometara i novog znanja, otvorenost uma, nešto je najlepše što mi je bicikl doneo.

Ovako za Informer priča Dragan Šibalić(46) iz Kraljeva, ekstremni sportista, avanturista i pustolov na biciklu iza kojeg je više od 50.000 pređenih kilometara i  i na desetine popetih vrhova širom sveta. 

- Od 2012. godine kada sam otkrio zašta sam rođen i predodređen, nizale su se avanture za avanturom: do Milana, po Balkanu, do Moskve, Krasnodara i Istanbula, pa do Španije... Ali ništa me to nije zadovoljavalo jer sam težio sve dalje i dalje kada je usledilo nezaboravno putovanje od Srbije do Tokija 2015.godine, a naredne 2016. ,"Nebeskim putevima Himalaja i po Indiji. Iza sebe sam ostavio preko 50.000 pređenih kilometara i na desetine popetih vrhova širom sveta - započinje svoju priču Dragan Šibalić i nastavlja:

- Želeo sam da ostvarim jedan ogroman poduhvat koji niko nikada na planeti nije ostvario. Da samo svojom fizičkom snagom i voljom pređem 100.000 kilometara kroz najsurovije predele na planeti. Od Srbije do Čukotke, pa preko zaleđenog Beringovog moreuza na Aljasku, pa sve do kraja Južne Amerike i Ognjene zemlje. Odatle sam hteo da veslam kajak do Afrike i da se vratim u Srbiju i zaokružim ovaj istorijski poduhvat. Ali ova nesuđena avantura je ostala samo pusti san. Tako da sam svoju snagu, volju i energiju preusmerio na jednu drugu avanturu. Biciklom Putevima svile do Mont Everesta. Za osam ipo meseci prošao sam kroz 12 država: Turska, Iran, Jermenija, Gruzija, Rusija, Kazahstan, Uzbekistan, Tadžikistan, Kirgistan, Kina, Pakistan... 

Prema njegovim rečima, iako ljudima to deluje kao nemoguća misija, za sve ove kilometraže biciklom, kaže, nema posebne pripreme.

Foto: Privatna arhiva

- Pa nema tu neka posebna priprema. Prikupim  svu potrebnu opremu kako bih se suočio sa svim vremenskim prilikama i neprilikama. Najvažnije je hrabro krenuti, a onda sve nastavi da ide svojim tokom onako kako sam zamislio - priznaje Šibalić.

Na pitanje koji deo sveta ga je najviše oduševio, a koji razočarao, Dragan Šibalić priznaje:

- Najviše me je očarao Iran. Ni izbliza nije kao što se priča. Ljudi su tamo neka druga dimenzija u odnosu na ostatak sveta. Toliko dobrote, topline, srdačnosti i gostoprimstva nikad nigde nisam sreo. Šta reći kad mi u 6 restorana nisu hteli naplatiti ništa. A da ne pričam da su me svuda zvali na čaj, ručak... Kod mnogih i prespavao. Najviše me je razočarala Kina. Tamo veliki brat sve nadgleda. Prava policijska država.

Iako smo ostali bez teksta i pitanja dok smo slušali o svakoj državi i pređenom kilometru na dva točka, zanimalo nas je i da li može da izdvoji neku situaciju koju je doživeo na njegovom putu.

- Sećam se, petorica naoružanih Talibana upala su u sobu u jednoj napuštenoj zgradi gde sam još po danu došao i rešio da tu prenoćim.. Onako u prvi mah, sanjiv, prepao sam se. Ali njihovi osmesi su me odmah smirili. Jedan je u ruci držao punu kesu nara i pruža mi. Nismo nešto mnogo mogli da se sporazumemo. Kroz prozor mi pokazuju u daljini njihovu bazu, ako bude problema da zovem u pomoć... Slikali su se sa mnom tu, nešto malo zapitkivali i ubrzo otišli - priča Dragan i dodaje:

Foto: Privatna arhiva

- Onda je došao neki momak. Prvi put je kružio po sobi ljut pitavši me otkud sam tu. Pokazuje mi da je krevet njegov. Drugi put je došao i okačio jaknu na čiviluk. Onda su se opet pojavili talibani - njih 10. Jedan mi daje telefon. Popričao sam sa nekim mlađim momkom koji je dobro znao Engleski. Kaže mi:,"Ne možeš ovde da ostaneš, mnogo je opasno. Prespavaćeš kod mog oca..." Pomogli su mi da isteram bicikl napolje, prešli smo na drugu stranu puta i ubrzo bili u njihovoj bazi. Otac od tog momka sa kojim sam pričao preko telefona bio je komandant ove baze. Ugostili su me i sestili u sobu. Čak su me i pokrivali za spavanje. Kada je došlo vreme za spavanje, njih trojica su legla sa mnom, zagrljeni puškama.

U razgovoru za Informer pristio se i momenata kada nije mogao da drži bicklu u ravnoteži, kada zbog vetra nije uspeo da postavi šator, kada su ga pljačkali u Barseloni, kada je upao u ledenu pukotinu i jedva izvukao živu glavu...

A, onda je našim čitaocima za kraj razgovora, imao da poruči samo jedno:

- Uvek guram hrabro, samo napred, ma koliko teško bilo. Vodim se onom izrekom "Sreća prati hrabre".