"Mama zašto ne mogu da pijem vodu i skačem kao ostala deca?" Sara se od rođenja borila za život, a danas ponosno nosi svoj ožiljak

"Zašto ne smem da pijem vodu, zašto ne mogu da skačem po igraonici?" - pitanja su male Sare na koja njena mama Suzana Milivojević često nije imala odgovor. Sara je kao beba ostala bez oba bubrega i vodila pravu životnu borbu sve dok, sedam godina kasnije, nije dobila organ od svoje majke!

Sara, danas desetogodišnja devojčica, imala je samo 5,5 meseci kada joj je otkriven tumor levog bubreg i kada je krenula na hemioterpiju. Sa samo šest meseci, zbog ozbiljnosti bolesti, ostala je bez jednog bubrega. Krenuo je problem i sa desnim i na kraju je došlo do jedinog spasa, a to je transplantacija bubrega.

Dane je provodila u bolnicama, u bolničkim krevetima, a samo što se rodila... Pet puta nedeljno išla je na dijalize koje su trajale po nekoliko sati.

Bolelo je, priča njena mama Suzana, i Saru, ali i nju i njenog supruga. Sa samo godinu dana ova mala heroina ostala je i bez drugog bubrega, dobila visok pritisak i onda je usledila prava borba!

- Bilo je mnogo teško, stresno... Ali, nismo smeli zbog nje da odustanemo, jer koliko god da je bolelo i peklo, njen osmeh i ta upornost davali su nam vetar u leđa. Ona, tako mala, nije nama dala da odustanemo i sa ove tačke gledišta, to nam je najveća nagrada u životu - započinje priču Sarina mama Suzana i nastavlja:

Foto: Privatna arhiva

- Kada su joj odstranili oba bubrega, borbe smo vodili svaki dan, šest punih godina. Imala je centralni venski kateter, nije mogla pravilno da mokri... Bila je ograničena i u hrani, ali i vodi. Smela je samo 200 mililitara dnevno. Koliko puta je samo plakala, jer je žedna. Svi ti dani - od loših rezultata, analiza, višesatnih dijaliza, do njenih pitanja koja su mnogo bolela: "Zašto ne smem da pijem vodu, zašto ne smem da skačem, zašto nisam kao druga deca?" Koliko god smo se trudili da je ne odvajamo od druge dece i da je šaljemo po dva sata u vrtić, to nije bio život za jedno malo dete. Sećam se dana kada smo išli na dijalizu, pa onda u vrtić. Sve zbog nje, jer njena energija i volja za životom, bili su od svega jači.

Prema Suzaninim rečima, bilo je dana i kada su je obuzimali strah, loše misli, plakanje i vapaj za pomoć...

- Šest godina smo se borili za njen život. Koliko muke, neprospavanih noći, strepnja šta će biti, da li će ozdraviti?! Došli smo do trenutka da ne može više ni na dijalizu. Spas nam je bila jedino transplantacija. A, ona tada imala tek napunjenih 7 godina. Morali smo u London, a trebala je da krene i u prvi razred. Spašavanje života je bilo na prvom mestu. Obzirom da je mala, a nije bilo organa, njen donora sam bila ja. Nakon analiza i testova, sve se sklopilo. Otišle smo na operaciju tog 13. oktobra 2021. godine. I, za nas to je bio najsrećniji dan -  ističe Suzana, hrabra majka.

Taj osećaj, priča Suzana za Informer, nikada neće zaboraviti.

- Hvala Bogu sve je dobro prošlo. Na sebe nisam mislila. Samo mi je bilo važno da je njen organizam prihvatio bubreg i da konačno od nje čujem: "Mama upiškila sam se". Da joj je proradio bubreg. Tako je i  bilo. Nakon nekoliko dana smo se oporavile i vrlo brzo izašle iz bolnice - kroz suze se seća Suzana.

Kada je ružan san prošao, Sara je počela novi život.

- Godinu dana kasnije krenula je u školu i da ne znate, nikada ne biste rekli da je bila toliko bolesna. Odličan je đak, rame uz rame sa vršnjacima, vole je deca... Krenula je i na ples, a njen pobednički duh je ne napušta. Nižu se medalje. Sara je moj ponos i vodilja kroz život - napominje njena mama.

Foto: Privatna arhiva

Na naše pitanje šta je Sara dobila za praznike i da li je imala posebne želje, Suzana nam kroz smeh otkriva:

- Ove godine bila je skromna. Želela je dečiju šminku, sitne negke igračke... Ali i da uskoro dobije sestru ili brata!