Ljudi ne znaju šta je muka! "Morala sam da kopam kukuruz i orem njivu": Aleksandri Mladenović nije bilo lako

Iako je izgradila uspešnu pevačku karijeru, Aleksandra Mladenović ne beži od zemljoradničkih poslova. Praznik rada, koji se danas obeležava, pamti po ludim provodima sa društvom.

Aleksandra Mladenović odrasla je na selu i time se diči, a kad zatreba, zasuče rukave i uzme motiku u ruke.

- Umem da okopam njivu, sve umem. Bilo bi sramota da sam dete sa sela a da ne znam. Odmalena brat i ja to radimo, sve smo naučili. Tata i mama su nas učili, sa njima smo radili, pomagali smo im koliko smo mogli. Učila sam to i u Poljoprivrednoj školi u Žitorađi. Imali smo praksu na kojoj smo morali i da kopamo kukuruz i da oremo njivu.

Ipak, Aleksandra se radnih zadatka tada vešto spasla.

Foto: ATAimages

- Nisam puno kopala. Znam to da radim, ali je kopala moja tadašnja simpatija umesto mene. Snašla sam se. Ali sam zato morala da orem, imali smo profesora kog smo zvali Bucko. Bio je baš strog. Sve je moralo da bude lepo okopano i sređeno. Učio nas je da oremo njive, ubace nam ono sporohodno i mi oremo. Bilo je interesantno. Svakako sam dete sa sela i ništa mi to nije bilo strano.

Aleksandru nikada nije bilo sramota da kaže da nije rođena u gradu.

- To su iskompleksirani ljudi! Ja se ponosim time odatle potičem i srećna sam što sam odrasla u zdravoj sredini. U Beograd sam došla sa 20 godina, za mene je to bila velika promena. Mama i tata su plakali kada su me dovezli, bila sam podstanar. Mama je brinula kako ću sama, rekla sam joj: "Ma, ženo, pusti me! Moram, ne mogu više." Odlučila sam da dalje nastavim sama, uz podršku roditelja i najbližih.

Foto: Aleksandar Jovanović Cile

Kako kaže, njen "stari" i "novi" život nisu se mnogo razlikovali.

- I kao mala sam mnogo radila. Moj brat svira, imali smo svoj bend. Svuda smo bili atrakcija kada se pojavimo tako mali, a talentovani. Znali smo sve pesme za svadbe i veselja. Ni tada mi ništa nije padalo teško, čak ni kada zaspim, pa me tata nosi kući, ni kada sam usklađivala nastupe sa školom. Imala sam svesku u kojoj sam zapisivala nastupe, bila je puna. Mnogo smo nastupali, mesečno više od 20 puta. Tako da sam navikla na to, uživam, lepo mi je. I kao mala, pošto me je često čuvala baka, non-stop sam pevala, ona je vikala:"Dete, odakle više taj glas?", a onda vidim da su se sve komšije okupile oko njene kuće i da me svi slušaju i gledaju. Bilo je teško pomagati roditeljima po vrućini, ali tako se gradi ličnost. Neki ljudi su dobili sve na gotovo, pa ne znaju šta je muka i ne znaju da cene dinar, a ja to sada znam - kaže Aleksandra.

Foto: ATAIMAGES

Prvi maj Aleksandra će upamtiti po udaji najbolje drugarice, a sa nama je podelila uspomenu sa svog najluđeg uranka.
-Slavila sam sa sestrama na jednom brdu. Ponele smo hranu i piće, ali je onda krenuo neviđeni pljusak. Umesto da se sklonimo što pre, mi smo odlučile da i po kiši prostremo ćebiće na travu i uživamo. Tek kada je stala kiša, vratile smo se kući, umazane od glave do pete, jer se nismo spuštale niz brdo, nego smo padale i kotrljale se.